Nevidljive sile protiv knjige o groblju

– Pri­pre­mao sam je tri go­di­ne, od 2010. do 2013, i na­zvao „Za­pis u ka­me­nu – gro­blje Do­var­je 1888/2013”. Tre­ba­lo je pre pet go­di­na da iza­đe, po­vo­dom 125. go­di­šnji­ce usta­no­vlje­nja ovog sve­tog me­sta za sa­hra­ne. Ta­da ni­je iza­šla, jer ni­sam mo­gao da na­đem za­in­te­re­so­va­nog iz­da­va­ča – ob­ja­šnja­va Iskrin i do­da­je: – Iz­gle­da da te­ma o gro­blju ni­je baš po­pu­lar­na kod onih ko­ji mo­gu da po­dr­že iz­da­va­nje knji­ge. Se­ćam se da sam kod pi­sa­nja o ka­fa­na­ma i pe­ka­ra­ma vr­lo la­ko na­i­šao na že­lju ka­fe­dži­ja, pe­ka­ra i nji­ho­vih po­to­ma­ka da spon­zo­ri­šu iz­da­va­nje. Bi­lo je pri­li­ka kad je i grad Uži­ce fi­nan­si­rao štam­pa­nje mo­jih knji­ga o pro­šlo­sti gra­da. Ali ova o Do­var­ju, evo, neo­bja­vlje­na je sa­če­ka­la 130. go­di­šnji­cu gro­blja. 

Ipak, do­da­je isto­ri­čar, u ovoj go­di­ni ima ne­kih na­zna­ka da bi ta nje­go­va knji­ga usko­ro mo­gla bi­ti od­štam­pa­na. Do­bio je Iskrin obe­ća­nje od pred­stav­ni­ka gra­da Uži­ca da bi u 2018. mo­glo da se fi­nan­si­ra nje­no iz­da­va­nje. Vi­de­će­mo da li će.

Iskri­nov ru­ko­pis o gro­blju Do­var­je sa­dr­ži ime­na, go­di­ne ro­đe­nja i smr­ti sva­kog sa­hra­nje­nog či­ji su po­da­ci vi­dlji­vi na spo­me­ni­ku. Gro­blje na 14 hek­ta­ra ima osam par­ce­la, a Iskrin je ukup­no po­pi­sao 4.246 grob­ni­ca (naj­vi­še ih je u de­lu zva­nom Par­ti­zan­sko gro­blje).

Na naj­sta­ri­jem spo­me­ni­ku na Do­var­ju, jed­nom nad­grob­nom ka­me­nom kr­stu, pi­še: „Ov­de po­či­va rab bo­ži­ji Dmi­tar To­pa­lo­vić, ko­vač iz Bo­go­je­vi­ća, po­ži­vi 28 go­di­na, umro 18. sep­tem­bra 1888. g. u Uži­cu”.

– Na ovom gro­blju su sa­hra­nje­ni i mno­gi po­zna­ti ovog kra­ja: na­rod­ni tri­bun pro­ta Mi­lan Đu­rić, za­tim otac Di­mi­tri­ja Tu­co­vi­ća, sa sa­ra­jev­skog gro­blja u po­ro­dič­nu grob­ni­cu Ča­ka­re­vić ne­dav­no su pre­ba­če­ni osta­ci srp­ske he­ro­i­ne iz Ve­li­kog ra­ta Lju­bi­ce Ča­ka­re­vić, na Do­var­ju su sa­hra­nje­ni i se­na­tor Pa­vle Vu­jić, fud­ba­ler Sr­bo­ljub Sta­men­ko­vić, na­rod­ni he­ro­ji, pred­sed­ni­ci užič­ke op­šti­ne i dru­gi – na­bra­ja Iskrin, ko­ji je sa­ku­plja­nje po­da­ta­ka o ovom gro­blju po­čeo kao član grad­ske ko­mi­si­je či­ji je za­da­tak bio da se na ta­da već pre­bu­ki­ra­nom Do­var­ju po­pi­šu ona grob­na me­sta ko­ja tre­ba sa­ču­va­ti, ta­ko što će grad ko­mu­nal­nom pred­u­ze­ću „Bi­ok­toš” pla­ća­ti na­kna­du nji­ho­vog za­ku­pa. Ni­je la­ko bi­lo iz­dvo­ji­ti te naj­va­žni­je, pa je Iskrin ta­da re­šio da po­pi­še sve, idu­ći od spo­me­ni­ka do spo­me­ni­ka. 

– Ra­de­ći ovo pri­me­tio sam da ima lju­di ko­ji za­bo­ra­vlja­ju gro­bo­ve svo­jih pre­da­ka. Dok jed­ni, re­ci­mo, ži­ve da­le­ko od ovog gra­da, u no­vi­je vre­me ima i onih ko­ji sma­tra­ju da im je ne­po­tre­ban tro­šak da pla­ća­ju za­kup­ni­nu za grob­ni­cu. Pa je on­da „ustu­pa­ju” dru­gi­ma (la­ko je na­ći za­in­te­re­so­va­ne), a ovi br­zo po­ru­še za­te­če­ne spo­me­ni­ke i po­sta­vlja­ju svo­je. Na gro­blju su raz­li­či­ta vre­me­na vi­dlji­va i u spo­me­ni­ci­ma: s po­čet­ka 20. ve­ka oni su pra­vlje­ni od obič­nog ka­me­na kreč­nja­ka i to be­li, dok se u no­vi­je vre­me pra­ve uglav­nom od cr­nog mer­me­ra, ret­ko od be­log. Je­dan od naj­sku­pljih spo­me­ni­ka na Do­var­ju je iz pr­ve po­lo­vi­ne 20. ve­ka, po­dig­nut apo­te­ka­ru Lju­bo­mi­ru Su­bo­ti­ću, na­pra­vljen od mer­me­ra alek­san­dri­ta. Pri­ča­ju da no­ću, po me­se­či­ni, od­bi­ja neo­bi­čan od­ble­sak – ka­zu­je naš sa­go­vor­nik.

A gro­blje Do­var­je po­mi­nja­lo se u Sr­bi­ji i sre­di­nom se­dam­de­se­tih, ka­da je ču­ve­ni no­vi­nar Dra­go­ljub Go­lu­bo­vić Pi­žon u „Du­gi” ob­ja­vio re­por­ta­žu „Gro­ba­re­va pri­ča”. O ne­kom gro­ba­ru Ni­ko­li ko­ji je po­la ve­ka ko­pao ra­ke i ži­vot pro­veo u ku­ći­ci na ovom gro­blju. Pa je i svo­ju že­nu sa sva­to­vi­ma do­veo na gro­blje, u ku­ću. Ni­ko­la se na­gle­dao sa­hra­na i pro­la­zno­sti, na­slu­šao pla­ča, po­jeo i po­pio kraj gro­bo­va za po­koj du­še. A kad se i sam pri­bli­žio smr­ti, ova­ko je go­vo­rio no­vi­na­ru: – Sve pro­la­zi, i mi pro­la­zi­mo. Ura­dih li šta do­bro lju­di­ma? Ni­sam ži­veo s nji­ma, sa­mo sam ih sa­hra­nji­vao. Gde će mi du­ša...