Невидљиве силе против књиге о гробљу

– При­пре­мао сам је три го­ди­не, од 2010. до 2013, и на­звао „За­пис у ка­ме­ну – гро­бље До­вар­је 1888/2013”. Тре­ба­ло је пре пет го­ди­на да иза­ђе, по­во­дом 125. го­ди­шњи­це уста­но­вље­ња овог све­тог ме­ста за са­хра­не. Та­да ни­је иза­шла, јер ни­сам мо­гао да на­ђем за­ин­те­ре­со­ва­ног из­да­ва­ча – об­ја­шња­ва Искрин и до­да­је: – Из­гле­да да те­ма о гро­бљу ни­је баш по­пу­лар­на код оних ко­ји мо­гу да по­др­же из­да­ва­ње књи­ге. Се­ћам се да сам код пи­са­ња о ка­фа­на­ма и пе­ка­ра­ма вр­ло ла­ко на­и­шао на же­љу ка­фе­џи­ја, пе­ка­ра и њи­хо­вих по­то­ма­ка да спон­зо­ри­шу из­да­ва­ње. Би­ло је при­ли­ка кад је и град Ужи­це фи­нан­си­рао штам­па­ње мо­јих књи­га о про­шло­сти гра­да. Али ова о До­вар­ју, ево, нео­бја­вље­на је са­че­ка­ла 130. го­ди­шњи­цу гро­бља. 

Ипак, до­да­је исто­ри­чар, у овој го­ди­ни има не­ких на­зна­ка да би та ње­го­ва књи­га уско­ро мо­гла би­ти од­штам­па­на. До­био је Искрин обе­ћа­ње од пред­став­ни­ка гра­да Ужи­ца да би у 2018. мо­гло да се фи­нан­си­ра ње­но из­да­ва­ње. Ви­де­ће­мо да ли ће.

Искри­нов ру­ко­пис о гро­бљу До­вар­је са­др­жи име­на, го­ди­не ро­ђе­ња и смр­ти сва­ког са­хра­ње­ног чи­ји су по­да­ци ви­дљи­ви на спо­ме­ни­ку. Гро­бље на 14 хек­та­ра има осам пар­це­ла, а Искрин је укуп­но по­пи­сао 4.246 гроб­ни­ца (нај­ви­ше их је у де­лу зва­ном Пар­ти­зан­ско гро­бље).

На нај­ста­ри­јем спо­ме­ни­ку на До­вар­ју, јед­ном над­гроб­ном ка­ме­ном кр­сту, пи­ше: „Ов­де по­чи­ва раб бо­жи­ји Дми­тар То­па­ло­вић, ко­вач из Бо­го­је­ви­ћа, по­жи­ви 28 го­ди­на, умро 18. сеп­тем­бра 1888. г. у Ужи­цу”.

– На овом гро­бљу су са­хра­ње­ни и мно­ги по­зна­ти овог кра­ја: на­род­ни три­бун про­та Ми­лан Ђу­рић, за­тим отац Ди­ми­три­ја Ту­цо­ви­ћа, са са­ра­јев­ског гро­бља у по­ро­дич­ну гроб­ни­цу Ча­ка­ре­вић не­дав­но су пре­ба­че­ни оста­ци срп­ске хе­ро­и­не из Ве­ли­ког ра­та Љу­би­це Ча­ка­ре­вић, на До­вар­ју су са­хра­ње­ни и се­на­тор Па­вле Ву­јић, фуд­ба­лер Ср­бо­љуб Ста­мен­ко­вић, на­род­ни хе­ро­ји, пред­сед­ни­ци ужич­ке оп­шти­не и дру­ги – на­бра­ја Искрин, ко­ји је са­ку­пља­ње по­да­та­ка о овом гро­бљу по­чео као члан град­ске ко­ми­си­је чи­ји је за­да­так био да се на та­да већ пре­бу­ки­ра­ном До­вар­ју по­пи­шу она гроб­на ме­ста ко­ја тре­ба са­чу­ва­ти, та­ко што ће град ко­му­нал­ном пред­у­зе­ћу „Би­ок­тош” пла­ћа­ти на­кна­ду њи­хо­вог за­ку­па. Ни­је ла­ко би­ло из­дво­ји­ти те нај­ва­жни­је, па је Искрин та­да ре­шио да по­пи­ше све, иду­ћи од спо­ме­ни­ка до спо­ме­ни­ка. 

– Ра­де­ћи ово при­ме­тио сам да има љу­ди ко­ји за­бо­ра­вља­ју гро­бо­ве сво­јих пре­да­ка. Док јед­ни, ре­ци­мо, жи­ве да­ле­ко од овог гра­да, у но­ви­је вре­ме има и оних ко­ји сма­тра­ју да им је не­по­тре­бан тро­шак да пла­ћа­ју за­куп­ни­ну за гроб­ни­цу. Па је он­да „усту­па­ју” дру­ги­ма (ла­ко је на­ћи за­ин­те­ре­со­ва­не), а ови бр­зо по­ру­ше за­те­че­не спо­ме­ни­ке и по­ста­вља­ју сво­је. На гро­бљу су раз­ли­чи­та вре­ме­на ви­дљи­ва и у спо­ме­ни­ци­ма: с по­чет­ка 20. ве­ка они су пра­вље­ни од обич­ног ка­ме­на креч­ња­ка и то бе­ли, док се у но­ви­је вре­ме пра­ве углав­ном од цр­ног мер­ме­ра, рет­ко од бе­лог. Је­дан од нај­ску­пљих спо­ме­ни­ка на До­вар­ју је из пр­ве по­ло­ви­не 20. ве­ка, по­диг­нут апо­те­ка­ру Љу­бо­ми­ру Су­бо­ти­ћу, на­пра­вљен од мер­ме­ра алек­сан­дри­та. При­ча­ју да но­ћу, по ме­се­чи­ни, од­би­ја нео­би­чан од­бле­сак – ка­зу­је наш са­го­вор­ник.

А гро­бље До­вар­је по­ми­ња­ло се у Ср­би­ји и сре­ди­ном се­дам­де­се­тих, ка­да је чу­ве­ни но­ви­нар Дра­го­љуб Го­лу­бо­вић Пи­жон у „Ду­ги” об­ја­вио ре­пор­та­жу „Гро­ба­ре­ва при­ча”. О не­ком гро­ба­ру Ни­ко­ли ко­ји је по­ла ве­ка ко­пао ра­ке и жи­вот про­вео у ку­ћи­ци на овом гро­бљу. Па је и сво­ју же­ну са сва­то­ви­ма до­вео на гро­бље, у ку­ћу. Ни­ко­ла се на­гле­дао са­хра­на и про­ла­зно­сти, на­слу­шао пла­ча, по­јео и по­пио крај гро­бо­ва за по­кој ду­ше. А кад се и сам при­бли­жио смр­ти, ова­ко је го­во­рио но­ви­на­ру: – Све про­ла­зи, и ми про­ла­зи­мо. Ура­дих ли шта до­бро љу­ди­ма? Ни­сам жи­вео с њи­ма, са­мо сам их са­хра­њи­вао. Где ће ми ду­ша...