Račun bez krčmara

Fud­bal­ski klub Rad­nič­ki je na po­čet­ku ove 2018. po­seb­na pri­ča. Ko­lek­tiv re­no­mi­ra­nog ime­na i po­vre­me­no od­lič­nih re­zul­ta­ta, na­ro­či­to u pe­ri­o­du od kra­ja se­dam­de­se­tih i po­čet­ka osam­de­se­tih pro­šlog ve­ka, ka­da je ve­o­ma uspe­šno pred­sta­vljao na­šu ze­mlju u Evro­pi, to­kom ove go­di­ne obe­le­ži­će re­dak ju­bi­lej na ovim srp­skim pro­sto­ri­ma – de­vet i po de­ce­ni­ja od osni­va­nja i po­sto­ja­nja. U pla­nu je or­ga­ni­zo­va­nje ve­li­kog bro­ja ma­ni­fe­sta­ci­ja po­vo­dom to­ga, a ru­ko­vod­stvo klu­ba že­li da se upra­vo u go­di­ni ju­bi­le­ja Rad­nič­ki opet do­mog­ne Evro­pe i za­i­gra s naj­bo­ljim klu­bo­vi­ma Sta­rog kon­ti­nen­ta.

Ove pla­no­ve, ko­ji ni­su neo­stva­ri­vi, po­dr­ža­va i sport­ska jav­nost Ni­ša, ru­ko­vod­stvo gra­da i broj­ni na­vi­ja­či i pri­ja­te­lji klu­ba s Ča­i­ra. Me­đu­tim, jed­na stvar se za­bo­ra­vlja. Ma ko­li­ko da se mo­že re­ći da ima i re­al­no­sti u am­bi­ci­ja­ma ru­ko­vod­stva naj­ve­ćeg i naj­u­spe­šni­jeg klu­ba, ide se „gr­lom u ja­go­de”. Ma­lo ko i u Rad­nič­kom i u sa­mom gra­du raz­mi­šlja gde bi ili gde će ni­ški klub igra­ti me­đu­na­rod­ne utak­mi­ce.

Kri­te­ri­ju­mi ko­je od­re­đu­ju ko­mi­si­je Evrop­ske fud­bal­ske uni­je vr­lo su vi­so­ki i u ovom tre­nut­ku i za Niš i za Rad­nič­ki su ne­do­sti­žni. Iako je ne ta­ko dav­no, pre sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na ulo­že­no de­se­tak mi­li­o­na evra za iz­grad­nju no­vog fud­bal­skog sta­di­o­na, ovaj obje­kat u ve­li­kom de­lu ni­je za­vr­šen. Ni­je ni opre­mljen ka­ko i ko­li­ko tre­ba, a ono što je u gra­đe­vin­skom smi­slu za­vr­še­no, već je ili pro­pa­lo, ili iz da­na u dan iz­gle­da sve lo­ši­je. Ne­ma na grad­skom sta­di­o­nu u par­ku Ča­ir bu­kval­no ni­če­ga što bi su­tra­dan, ako se klub do­mog­ne pla­sma­na na in­ter­na­ci­o­nal­nu sce­nu, za­do­vo­lji­lo lju­de iz Evro­pe ko­ji će si­gur­no do­ći da pre­gle­da­ju obje­kat i ko­ji tre­ba da da­ju sa­gla­snost za or­ga­ni­zo­va­nje sport­skih ma­ni­fe­sta­ci­ja. Trav­na­ti te­ren je po­sle sva­ke ki­še ili sne­ga ka­lju­ga i vi­še li­či na se­o­sku utri­nu i li­va­du ne­go na sport­sku are­nu za vr­hun­ske pri­red­be. Svla­či­o­ni­ce za spor­ti­ste, su­di­je i pred­stav­ni­ke klu­bo­va pro­ki­šnja­va­ju, stru­ja je ne­pre­sta­ni pro­blem jer ne­ma do­zvo­le za ko­ri­šće­nje i pri­ključ­ci su im­pro­vi­zo­va­ni zbog če­ga po­sto­ji opa­snost da se od nje na­stra­da, ne­ma na tri­bi­na­ma kom­fo­ra ni za gle­da­o­ce, ni za rad no­vi­na­ra... 

Za­to i pi­ta­nje ka­ko to Niš že­li u sport­ski raz­vi­je­nu Evro­pu ka­da je am­bi­jent na sport­skim objek­ti­ma, po­seb­no na naj­ve­ćem grad­skom sta­di­o­nu kao pre jed­nog ve­ka. 

Zar će se do­zvo­li­ti da ni­ški spor­ti­sti ume­sto u svom gra­du i pred svo­jim na­vi­ja­či­ma, utak­mi­ce na in­ter­na­ci­o­nal­noj sce­ni igra­ju u Be­o­gra­du, No­vom Sa­du ili mo­žda Kru­šev­cu ili Ja­go­di­ni i dru­gim gra­do­vi­ma gde uslo­vi po­sto­je. 

Za­što se on­da uop­šte tro­še ne baš ma­le pa­re?