Od bombe do bombona

„Sandale su – bomba!”, pisalo je na reklami. Ali, to je bila greška. Dizajner nije bio inspirisan bombom već nebeskim telima. Svi su na planeti Zemlji tih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bili opčinjeni planetarnim prostorom i letom na Mesec. Naročito dizajneri nisu odoleli takvoj pomami, pa je mnogo toga dizajnirano u formi globusa i orbite. Najčešće su u tom smislu dizajnirani enterijeri i nameštaj, a među njima stolice i lampe, telefoni, televizori i drugi detalji.

Čuveni dizajner ženskih cipela Manolo Blanik je 1992. godine, sa malim kašnjenjem (od dve decenije), takođe poželeo da da svoj doprinos ovoj pomami pa je oblikovao ženske sandale koje se nose na bose noge i koje između prstiju imaju samo neidentifikovano nebesko telo koje leluja u prostoru. Da bi se istakla ideja, sve ostalo moralo je biti u drugom planu gotovo nevidljivo, pa je tako osnovni držač preko risa stopala izrađen od providne plastike – da pridržava nogu ali da ostane nevidljiv. Eksperiment je uspeo i dobili smo svemirske sandale za graciozan hod po zemlji. Ne znam koliko udobne, ali bez sumnje efektne. I donekle bizarne – kako hoćete.

Pošto su sandale sa bombom – ili nebeskim telom – brzo izašle iz mode (devedesetih godina opčinjenost sveta svemirom polako je jenjavala), autor se okrenuo sigurnijem izvoru inspiracije, a to je ženska ljubav prema bombonama. Godine 1994, dizajnirao je ženske papuče za ulicu posute bombonama i to onim od bisera, štrasa i perlica na podlozi od svile. Ove skupocene papuče bile su koliko lepe toliko i udobne i veoma luksuzne za razliku od svemirske avanture sa providnom plastikom.

Dizajner Manolo Blanik je umetnik „par ekselans” za ženska stopala na koje se oslanja čitavo telo žene dok hoda. On dobro zna da će zadovoljstvo i samopouzdanje žene dok hoda u njegovoj obući lako uspeti da savlada ono što olako nazivamo „hod po mukama”.

Arh. Radmila Milosavljević, www.dopisna-skola-ambijent.rs

Manolo Blanik

Proslavljeni dizajner ženskih cipela, rođen je 1942. godine na Kanarskim ostrvima (otac mu je Čeh, majka Špankinja). Studirao je svetsku književnost i arhitekturu na Univerzitetu u Ženevi, ali je dizajn bio njegova prava ljubav... Susret sa Dijanom Vrilend, „sveštenicom mode”, kako su je nazivali, presudio je u korist dizajna. Ona ga je, videvši neke njegove skice i crteže cipela, ohrabrila da pokuša da se oproba u svetu mode dizajnirajući ženske cipele. Kada je počeo, i sam je otkrio svoj fantastični talenat. Prvi butik otvorio je 1973. godine u Londonu. Krenuo je skromno ali je ubrzo otkrio čari luksuzne obuće koristeći najfinije materijale kao što su svila, saten, brokat i najfinija koža, sve dopunjeno ukrasima od skupocenog štrasa, poludragog kamenja, bisera... Njegove glamurozne cipele rade se isključivo u fabrici-radionici u Parabijeđu u Italiji i to maksimum 80 pari dnevno. Samo za izradu gornjeg dela, u proseku potrebno je oko 50 operacija. Njegovi klijenti bili su princeza Dajana, Madona, Bjanka Džeger, Paloma Pikaso. Poneki klijenti kupuju po dvadesetak pari za sezonu telefonom, na neviđeno! „Moja najveća fascinacija ženskim štiklama potiče od kada sam gledao Marlen Ditrih kako korača po pustinjskom pesku u filmu ‘Maroko’,” izjavio je Blanik.