Do ruba ponora – i nazad

GDE JE EVROPA Trodnevni skup je okupio oko 500 učesnika visokog ranga, među kojima je više od 20 šefova država ili vlada iz celog sveta. Kako će oni odgovoriti na Išingerove reči da od kraja Sovjetskog Saveza nikada nije postojao tako visok rizik od vojnog sukoba između velikih sila, da je rizik od pogrešnih kalkulacija i neželjene eskalacije vojnih manevara – veći nego što je on zapamtio u poslednjih 30 godina? „Sve češće, čini mi se, ne samo da se preti oružjem nego se zapravo oružje upotrebljava kako bi se potvrdili sopstveni interesi. Zašto je tako”, upitao je nemački diplomata koji već 10 godina vodi minhenski bezbednosni forum. 

Oni koji su nemoćni i trpeljivi – samo će ponoviti njegovo pitanje, oni koji imaju snagu i strpljenje – odgovaraće korak po korak, oni koji imaju silu i žuri im se – udariće odmah. Gde je na toj skali Evropa? Na to pitanje se traži odgovor, pa je i glavna tema konferencije „Budućnost i kapacitet EU i njeni odnosi s Rusijom i SAD”.

ČIJI SU EVROPLjANI Kako Evropska unija može da postane globalni igrač? Odgovor nije jednoznačan niti jednostavan. Do tog statusa ne može se ni brzo doći. A podeljena su mišljenja da li je stvaranje evropskih bezbednosnih snaga, koje sami evropski lideri ne vole da zovu svojom, evropskom, vojskom – pravi put ka osamostaljenju ili samo dodatna podrška NATO-u. 

Nemačka želi da „ostane transatlantska, ali i da postane više evropska”. Ima li bolje rečenice od ove, koju je izgovorila nemačka ministarka odbrane – koja pokazuje koliko EU tumara tražeći vlastiti izgubljeni identitet. 

Ima li uopšte konferencija kapacitet da odgovori na ovo pitanje? Gotovo sigurno – ne. Potraga za vlastitim državnim identitetom ne odvija se na konferencijama, niti u susretima na njihovim marginama. Ta mesta mogu možda da posluže da ljude prevarite kako se odluke donose na panel diskusijama, pod sponzorisanim reflektorima. 

GLASAJTE ZA SOROSA Nešto o tome zna milijarder Džordž Soros, za koga mediji imaju običaj da kažu da je jedini čovek koji ima vlastitu spoljnu politiku. On je uporedo sa stvaranjem svog enormnog bogatstva uticao na političke prilike u državama od interesa, stvarajući sinergiju politike i kapitala, obezbeđujući umnožavanje novca i širenje teritorija na koje ima uticaj.

On se trenutno, pored Mađarske i Izraela, gde ga predsednici vlada optužuju za mešanje u unutrašnju politiku, ponovo poigrava Velikom Britanijom. Zaradivši svojevremeno milijardu (i to ne prvu) na špekulacijama s funtom, Soros je sada odlučio da finansira kampanju nevladine organizacije „Najbolje za Britaniju” koja bi trebalo da referendumski točak o bregzitu vrati na početak. 

Pola miliona evra, koliko je dao, nije ništa ni za Sorosa ni za tako važnu kampanju, ali je medijski publicitet koji je dat ovom potezu samo osvetlio čvrstu nameru i interes uticajnog svetskog igrača, za koga Viktor Orban tvrdi da je u stanju da premešta milione ljudi s kontinenta na kontinent da bi na tome zaradio i proširio vlastiti uticaj.

S finansijskog stanovišta još je neznatnije što je posle demantija Tereze Mej da u obzir dolazi bilo kakav korak nazad od referendumske odluke, Soros dodao novih 100.000 evra na onu sumu. To je samo pokazatelj da se on ubraja u one koji imaju i snagu i strpljenje – i vuku poteze korak po korak. Dotle da u Izraelu raspravljaju o tome ko vodi antisemitsku politiku.