До руба понора – и назад

ГДЕ ЈЕ ЕВРОПА Тродневни скуп је окупио око 500 учесника високог ранга, међу којима је више од 20 шефова држава или влада из целог света. Како ће они одговорити на Ишингерове речи да од краја Совјетског Савеза никада није постојао тако висок ризик од војног сукоба између великих сила, да је ризик од погрешних калкулација и нежељене ескалације војних маневара – већи него што је он запамтио у последњих 30 година? „Све чешће, чини ми се, не само да се прети оружјем него се заправо оружје употребљава како би се потврдили сопствени интереси. Зашто је тако”, упитао је немачки дипломата који већ 10 година води минхенски безбедносни форум. 

Они који су немоћни и трпељиви – само ће поновити његово питање, они који имају снагу и стрпљење – одговараће корак по корак, они који имају силу и жури им се – удариће одмах. Где је на тој скали Европа? На то питање се тражи одговор, па је и главна тема конференције „Будућност и капацитет ЕУ и њени односи с Русијом и САД”.

ЧИЈИ СУ ЕВРОПЉАНИ Како Европска унија може да постане глобални играч? Одговор није једнозначан нити једноставан. До тог статуса не може се ни брзо доћи. А подељена су мишљења да ли је стварање европских безбедносних снага, које сами европски лидери не воле да зову својом, европском, војском – прави пут ка осамостаљењу или само додатна подршка НАТО-у. 

Немачка жели да „остане трансатлантска, али и да постане више европска”. Има ли боље реченице од ове, коју је изговорила немачка министарка одбране – која показује колико ЕУ тумара тражећи властити изгубљени идентитет. 

Има ли уопште конференција капацитет да одговори на ово питање? Готово сигурно – не. Потрага за властитим државним идентитетом не одвија се на конференцијама, нити у сусретима на њиховим маргинама. Та места могу можда да послуже да људе преварите како се одлуке доносе на панел дискусијама, под спонзорисаним рефлекторима. 

ГЛАСАЈТЕ ЗА СОРОСА Нешто о томе зна милијардер Џорџ Сорос, за кога медији имају обичај да кажу да је једини човек који има властиту спољну политику. Он је упоредо са стварањем свог енормног богатства утицао на политичке прилике у државама од интереса, стварајући синергију политике и капитала, обезбеђујући умножавање новца и ширење територија на које има утицај.

Он се тренутно, поред Мађарске и Израела, где га председници влада оптужују за мешање у унутрашњу политику, поново поиграва Великом Британијом. Зарадивши својевремено милијарду (и то не прву) на шпекулацијама с фунтом, Сорос је сада одлучио да финансира кампању невладине организације „Најбоље за Британију” која би требало да референдумски точак о брегзиту врати на почетак. 

Пола милиона евра, колико је дао, није ништа ни за Сороса ни за тако важну кампању, али је медијски публицитет који је дат овом потезу само осветлио чврсту намеру и интерес утицајног светског играча, за кога Виктор Орбан тврди да је у стању да премешта милионе људи с континента на континент да би на томе зарадио и проширио властити утицај.

С финансијског становишта још је незнатније што је после демантија Терезе Меј да у обзир долази било какав корак назад од референдумске одлуке, Сорос додао нових 100.000 евра на ону суму. То је само показатељ да се он убраја у оне који имају и снагу и стрпљење – и вуку потезе корак по корак. Дотле да у Израелу расправљају о томе ко води антисемитску политику.