Zadruga kao simbol duha

– Kul­tu­ra jed­nog na­ro­da po­či­va na ba­šti­ni ko­ju su za so­bom osta­vi­la mi­nu­la po­ko­le­nja. Pro­fe­sor Ži­vo­jin Pe­rić je bio čo­vek is­pred svo­ga vre­me­na i je­dan od naj­po­zna­ti­jih srp­skih prav­ni­ka svih vre­me­na. On je, s ne­ko­li­ci­nom dru­gih, lu­čo­no­ša raz­vo­ja srp­ske na­u­ke i kul­tu­re uop­šte. U svo­je vre­me, na jed­na­koj rav­ni je op­štio s naj­ve­ćim na­uč­nim umo­vi­ma Evro­pe, a nje­gov pro­fe­si­o­nal­ni opus je po obi­mu ne­pre­va­zi­đen u srp­skoj prav­noj na­u­ci. Za­to smo od­lu­či­li da nje­go­vo ka­pi­tal­no de­lo „Za­dru­žno pra­vo”, u okvi­ru usta­no­vlje­ne edi­ci­je „Kla­si­ci srp­skog pra­va”, bu­de pr­vo u ni­zu re­i­zda­tih de­la ve­li­ka­na srp­ske prav­ne mi­sli – ka­že advo­kat Du­šan Bra­tić, pred­sed­nik Srp­skog advo­kat­skog dru­štva.

Po­ro­dič­na za­dru­ga je u srp­skoj knji­žev­no­sti, et­no­gra­fi­ji i prav­noj li­te­ra­tu­ri bi­la ozna­če­na kao ti­pič­no srp­ska usta­no­va, „sim­bol na­ci­o­nal­nog du­ha i oslo­nac eko­nom­skog i po­li­tič­kog raz­vit­ka”. Pre­ma Srp­skom gra­đan­skom za­ko­ni­ku iz 1844. go­di­ne, srod­stvo u za­dru­zi ima­lo je pr­ven­stvo u na­sle­đi­va­nju nad srod­stvom van za­dru­ge, ko­ja je pred­sta­vlja­la i imo­vin­sku i po­ro­dič­nu za­jed­ni­cu.

Na pa­ri­skom uni­ver­zi­te­tu Sor­bo­na ne­dav­no je za­vr­šen na­uč­no­i­stra­ži­vač­ki pro­je­kat „Po­li­tič­ko na­sle­đe za­dru­ge na ju­žno­slo­ven­skim pro­sto­ri­ma”, či­ji je autor na­uč­ni is­tra­ži­vač Mar­ko Bo­žić, u sa­rad­nji s ta­mo­šnjim pro­fe­so­rom Fi­li­pom Že­le­zom.

– Iako pred so­bom ima tekst stro­gog pro­fe­so­ra ci­vi­li­sti­ke, či­ta­lac „Za­dru­žnog pra­va” ne sme da za­bo­ra­vi da me­đu re­do­vi­ma pre­po­zna i sr­bi­jan­skog se­lja­ka ko­ji je u svom švaj­car­skom eg­zi­lu mo­gao da pre­ža­li Be­o­grad, ali se te­ško ra­stao sa svo­jom far­mom u Stu­bli­na­ma – ka­že Mar­ko Bo­žić.

Pro­fe­sor Ži­vo­jin Pe­rić ro­đen je 3. ja­nu­a­ra 1868. go­di­ne u se­lu Stu­bli­ne kod Obre­nov­ca. O tro­šku svo­jih ro­di­te­lja Mi­li­sa­va i Pe­la­gi­je od­la­zi na Sor­bo­nu gde di­plo­mi­ra pra­va 1891. go­di­ne i vra­ća se u otadž­bi­nu sa zna­njem fran­cu­ske ško­le pra­va i po­zna­va­njem fran­cu­skog, ne­mač­kog i la­tin­skog je­zi­ka. Stu­pa u dr­žav­nu slu­žbu pro­la­ze­ći za pet go­di­na put od pi­sa­ra če­tvr­te kla­se, pre­ko su­di­je u Lo­zni­ci i Okru­žnog su­da za grad Be­o­grad, do se­kre­ta­ra Mi­ni­star­stva prav­de. Od­bio je po­ziv Alek­san­dra Obre­no­vi­ća da se pri­mi funk­ci­je mi­ni­stra prav­de. Bio je na po­zi­ci­ja­ma uto­pij­skog so­ci­ja­li­zma i is­ti­cao da mu je kao hri­šća­ni­nu – so­ci­ja­li­zam ide­al. Bio je član Na­pred­ne stran­ke i osni­vač Kon­zer­va­tiv­ne par­ti­je.

Za pro­fe­so­ra Prav­nog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du iza­bran je 1898. go­di­ne, ka­da po­či­nje nje­gov stva­ra­lač­ki rad u sko­ro svim obla­sti­ma pra­va. Dr­žao je pre­da­va­nja u Pa­ri­zu, Bri­se­lu, Lon­do­nu, Li­o­nu, na Ha­škoj aka­de­mi­ji me­đu­na­rod­nog pra­va, a 1933. go­di­ne iza­bran je za po­ča­snog dok­to­ra pra­va na Li­on­skom Uni­ver­zi­te­tu. Od 1905. go­di­ne je član Aka­de­mi­je dru­štve­nih na­u­ka, a od 1948. do­pi­sni član SA­NU. Kao uče­snik Pr­vog kon­gre­sa Evrop­skog sa­ve­za, odr­ža­nog 1909. go­di­ne u Ri­mu, i pi­sac na­cr­ta or­ga­ni­za­ci­o­nih aka­ta bu­du­će za­jed­ni­ce, za­čet­nik je ide­je za­jed­nič­ke evrop­ske dr­ža­ve, kao pre­te­če Evrop­ske uni­je.

Pre­mi­nuo je 1953. go­di­ne u me­stu Obe­rur­nen u kan­to­nu Gla­us, gde je i sa­hra­njen, kao po­ča­sni gra­đa­nin Švaj­car­ske. Srp­sko advo­kat­sko dru­štvo je pre dve go­di­ne po­di­glo spo­me­nik pro­fe­so­ru Pe­ri­ću, ko­ji se na­la­zi u cen­tru Obre­nov­ca.