Задруга као симбол духа

– Кул­ту­ра јед­ног на­ро­да по­чи­ва на ба­шти­ни ко­ју су за со­бом оста­ви­ла ми­ну­ла по­ко­ле­ња. Про­фе­сор Жи­во­јин Пе­рић је био чо­век ис­пред сво­га вре­ме­на и је­дан од нај­по­зна­ти­јих срп­ских прав­ни­ка свих вре­ме­на. Он је, с не­ко­ли­ци­ном дру­гих, лу­чо­но­ша раз­во­ја срп­ске на­у­ке и кул­ту­ре уоп­ште. У сво­је вре­ме, на јед­на­кој рав­ни је оп­штио с нај­ве­ћим на­уч­ним умо­ви­ма Евро­пе, а ње­гов про­фе­си­о­нал­ни опус је по оби­му не­пре­ва­зи­ђен у срп­ској прав­ној на­у­ци. За­то смо од­лу­чи­ли да ње­го­во ка­пи­тал­но де­ло „За­дру­жно пра­во”, у окви­ру уста­но­вље­не еди­ци­је „Кла­си­ци срп­ског пра­ва”, бу­де пр­во у ни­зу ре­и­зда­тих де­ла ве­ли­ка­на срп­ске прав­не ми­сли – ка­же адво­кат Ду­шан Бра­тић, пред­сед­ник Срп­ског адво­кат­ског дру­штва.

По­ро­дич­на за­дру­га је у срп­ској књи­жев­но­сти, ет­но­гра­фи­ји и прав­ној ли­те­ра­ту­ри би­ла озна­че­на као ти­пич­но срп­ска уста­но­ва, „сим­бол на­ци­о­нал­ног ду­ха и осло­нац еко­ном­ског и по­ли­тич­ког раз­вит­ка”. Пре­ма Срп­ском гра­ђан­ском за­ко­ни­ку из 1844. го­ди­не, срод­ство у за­дру­зи има­ло је пр­вен­ство у на­сле­ђи­ва­њу над срод­ством ван за­дру­ге, ко­ја је пред­ста­вља­ла и имо­вин­ску и по­ро­дич­ну за­јед­ни­цу.

На па­ри­ском уни­вер­зи­те­ту Сор­бо­на не­дав­но је за­вр­шен на­уч­но­и­стра­жи­вач­ки про­је­кат „По­ли­тич­ко на­сле­ђе за­дру­ге на ју­жно­сло­вен­ским про­сто­ри­ма”, чи­ји је аутор на­уч­ни ис­тра­жи­вач Мар­ко Бо­жић, у са­рад­њи с та­мо­шњим про­фе­со­ром Фи­ли­пом Же­ле­зом.

– Иако пред со­бом има текст стро­гог про­фе­со­ра ци­ви­ли­сти­ке, чи­та­лац „За­дру­жног пра­ва” не сме да за­бо­ра­ви да ме­ђу ре­до­ви­ма пре­по­зна и ср­би­јан­ског се­ља­ка ко­ји је у свом швај­цар­ском ег­зи­лу мо­гао да пре­жа­ли Бе­о­град, али се те­шко ра­стао са сво­јом фар­мом у Сту­бли­на­ма – ка­же Мар­ко Бо­жић.

Про­фе­сор Жи­во­јин Пе­рић ро­ђен је 3. ја­ну­а­ра 1868. го­ди­не у се­лу Сту­бли­не код Обре­нов­ца. О тро­шку сво­јих ро­ди­те­ља Ми­ли­са­ва и Пе­ла­ги­је од­ла­зи на Сор­бо­ну где ди­пло­ми­ра пра­ва 1891. го­ди­не и вра­ћа се у отаџ­би­ну са зна­њем фран­цу­ске шко­ле пра­ва и по­зна­ва­њем фран­цу­ског, не­мач­ког и ла­тин­ског је­зи­ка. Сту­па у др­жав­ну слу­жбу про­ла­зе­ћи за пет го­ди­на пут од пи­са­ра че­твр­те кла­се, пре­ко су­ди­је у Ло­зни­ци и Окру­жног су­да за град Бе­о­град, до се­кре­та­ра Ми­ни­стар­ства прав­де. Од­био је по­зив Алек­сан­дра Обре­но­ви­ћа да се при­ми функ­ци­је ми­ни­стра прав­де. Био је на по­зи­ци­ја­ма уто­пиј­ског со­ци­ја­ли­зма и ис­ти­цао да му је као хри­шћа­ни­ну – со­ци­ја­ли­зам иде­ал. Био је члан На­пред­не стран­ке и осни­вач Кон­зер­ва­тив­не пар­ти­је.

За про­фе­со­ра Прав­ног фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду иза­бран је 1898. го­ди­не, ка­да по­чи­ње ње­гов ства­ра­лач­ки рад у ско­ро свим обла­сти­ма пра­ва. Др­жао је пре­да­ва­ња у Па­ри­зу, Бри­се­лу, Лон­до­ну, Ли­о­ну, на Ха­шкој ака­де­ми­ји ме­ђу­на­род­ног пра­ва, а 1933. го­ди­не иза­бран је за по­ча­сног док­то­ра пра­ва на Ли­он­ском Уни­вер­зи­те­ту. Од 1905. го­ди­не је члан Ака­де­ми­је дру­штве­них на­у­ка, а од 1948. до­пи­сни члан СА­НУ. Као уче­сник Пр­вог кон­гре­са Европ­ског са­ве­за, одр­жа­ног 1909. го­ди­не у Ри­му, и пи­сац на­цр­та ор­га­ни­за­ци­о­них ака­та бу­ду­ће за­јед­ни­це, за­чет­ник је иде­је за­јед­нич­ке европ­ске др­жа­ве, као пре­те­че Европ­ске уни­је.

Пре­ми­нуо је 1953. го­ди­не у ме­сту Обе­рур­нен у кан­то­ну Гла­ус, где је и са­хра­њен, као по­ча­сни гра­ђа­нин Швај­цар­ске. Срп­ско адво­кат­ско дру­штво је пре две го­ди­не по­ди­гло спо­ме­ник про­фе­со­ру Пе­ри­ћу, ко­ји се на­ла­зи у цен­тру Обре­нов­ца.