Beograd na Floridi

U Ame­ri­ci ži­vi već 24 go­di­ne. U SAD je oti­šla na­kon dok­to­ri­ra­nja na Eko­nom­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. Pre­po­zna­li su po­ten­ci­jal i ume­sto tri me­se­ca post­dok­tor­skih stu­di­ja, Gor­da­na je osta­la pr­vo kao na­uč­ni is­tra­ži­vač, a po­sle i kao pro­fe­sor, pa de­kan. Pi­ta­mo je šta je u opi­su po­sla pr­vog čo­ve­ka jed­nog ame­rič­kog fa­kul­te­ta i da li se po či­tav dan ner­vi­ra zbog pa­ra, kao što je to slu­čaj na srp­skim uni­ver­zi­te­ti­ma.

– Ne, ne ju­rim pa­re – od­go­va­ra s osme­hom – to uglav­nom ra­di rek­tor­ka. Vo­lim da pre­da­jem, iako to ni­je uobi­ča­je­no za de­ka­ne i po­sve­će­na sam stu­den­ti­ma i una­pre­đe­nju kva­li­te­ta na­sta­ve. Raz­vi­la sam ma­ster i dok­tor­ski pro­gram iz me­đu­na­rod­nog po­slo­va­nja. A uz po­moć ko­le­ga i pri­ja­te­lja ši­rom sve­ta, or­ga­ni­zo­va­la sam pred­met ko­ji za cilj ima upo­zna­va­nje i raz­u­me­va­nje po­slo­va­nja i sve­o­bu­hvat­no funk­ci­o­ni­sa­nje dru­štva jed­ne ze­mlje. Bi­li smo na Taj­lan­du, u Sin­ga­pu­ru, In­di­ji, dva pu­ta u Sr­bi­ji, Švaj­car­skoj, Ar­gen­ti­ni, Bra­zi­lu, Či­leu, Dan­skoj, Do­mi­ni­kan­skoj Re­pu­bli­ci…

Si­stem stu­di­ja je dru­ga­či­ji ne­go u Sr­bi­ji, a ova pro­fe­sor­ka je i, broj­nim pu­to­va­nji­ma svo­jih stu­den­ta po sve­tu, une­la još jed­nu no­vi­nu u na­čin pre­da­va­nja:

– Od­nos sa stu­den­ti­ma je dru­ga­či­ji ne­go u Sr­bi­ji. Uči se u ma­lim gru­pa­ma, zna­mo sva­kog stu­den­ta po ime­nu i pre­zi­me­nu, šta im se de­ša­va u ži­vo­tu, zna­mo ka­ko da ih mo­ti­vi­še­mo da po­stig­nu naj­bo­lji re­zul­tat.

U Or­lan­du je oko 500 stu­de­na­ta, a na či­ta­vom uni­ver­zi­te­tu, ko­ji ima če­ti­ri fa­kul­te­ta i de­vet kam­pu­sa ši­rom Ame­ri­ke, oko 6.000 aka­de­ma­ca. Po­što je u pi­ta­nju pri­vat­ni uni­ver­zi­tet, ne­ma pri­jem­nog is­pi­ta, a ma­ster pro­gram, re­ci­mo, ko­šta oko 25.000 do­la­ra. Stu­den­ti­ma su na ras­po­la­ga­nju sti­pen­di­je ko­je da­je fa­kul­tet, dr­ža­va, ali i raz­ne fir­me i fon­da­ci­je.

– In­deks ima­ju i mla­di i sta­ri­ji, od 18 do 55 go­di­na jer je ži­vot­na i po­slov­na fi­lo­zo­fi­ja da ni­ka­da ni­si star za ško­lu, za usa­vr­ša­va­nje ili pro­me­nu ka­ri­je­re. Mo­ji stu­den­ti ima­ju svo­je bi­zni­se, ra­de za pro­fit­ne i ne­pro­fit­ne or­ga­ni­za­ci­je, ima­mo i me­đu­na­rod­ne stu­den­te i upra­vo ta raz­li­či­tost je na­še naj­ve­će bla­go. Sa­ra­đu­je­mo s fa­kul­te­ti­ma iz Dan­ske, Ki­ne, In­di­je, a od pro­šle go­di­ne ima­mo i stu­den­te iz Sr­bi­je, s Uni­ver­zi­te­ta Sin­gi­du­num – pri­ča Pe­ša­ko­vi­će­va.

Ka­da je reč o mla­doj ge­ne­ra­ci­ji, ne­ma ve­li­ke raz­li­ke iz­me­đu Sr­bi­je i Ame­ri­ke – od­ra­sta „pa­lac ge­ne­ra­ci­ja”, ko­joj je sve do­stup­no pu­tem mo­bil­nog te­le­fo­na, kon­cen­tra­ci­ja je uvek iza­zov, s osme­hom do­da­je Gor­da­na, što zah­te­va i dru­ga­či­je me­to­de pre­da­va­nja, od­no­sno da se i pro­fe­so­ri pri­la­go­đa­va­ju no­vom vre­me­nu.

– Okre­nu­ti smo okru­že­nju, ma­lim i sred­njim pred­u­ze­ći­ma. Mo­ji stu­den­ti u okvi­ru za­vr­šnog pred­me­ta na ma­gi­stra­tu­ri, na pri­mer, ra­de po­slov­ni plan pra­vih kom­pa­ni­ja, plan pri­vred­nog raz­vo­ja gra­da. Su­šti­na obra­zo­va­nja je da po­mog­neš dru­gi­ma i to­me uči­mo stu­den­te – pri­ča pro­fe­sor­ka i na­vo­di pri­mer že­ne ko­ja je po­kre­nu­la fon­da­ci­ju za po­moć že­na­ma ko­je pro­la­ze kroz te­ške ži­vot­ne pro­ble­me, od raz­vo­da i bo­le­sti do gu­bit­ka po­sla. Ova div­na ide­ja ni­je bi­la po­slov­no raz­ra­đe­na ka­ko tre­ba i tu su na sce­nu stu­pi­li Gor­da­ni­ni stu­den­ti, ko­ji su na kra­ju ras­pla­ka­li vla­sni­cu fon­da­ci­je ka­da je vi­de­la no­vi po­slov­ni plan ko­ji su stu­den­ti ura­di­li.

– Ži­vim u gra­du u ko­jem se na­la­zi „Be­o­grad­ski či­tač”, skulp­tu­ra po­sve­će­na či­ta­nju knji­ga s re­či­ma Do­si­te­ja Ob­ra­do­vi­ća („Onaj ko či­ta mo­že ra­zum pro­sve­ti­ti, po­bolj­ša­ti sr­ce i ulep­ša­ti na­rav”), ko­ja je po­sta­vlje­na na sa­mom ula­zu u grad­sku skup­šti­nu. U Ke­sel­be­ri­ju ži­vi oko 200 srp­skih po­ro­di­ca oku­plje­nih oko pre­le­pe Cr­kve Sve­te Pet­ke. Sva­ke go­di­ne se or­ga­ni­zu­je Srp­ski fe­sti­val, na ko­jem se Ame­ri­kan­ci upo­zna­ju s na­šom hra­nom, fol­klo­rom, obi­ča­ji­ma, pro­da­ju se knji­ge i su­ve­ni­ri… – pri­ča nam ova pro­fe­sor­ka.

Da pod­se­ti­mo one ko­ji ni­su ču­li: Gor­da­na je za­jed­no s knji­žev­ni­com Gor­da­nom Vla­jić i no­vi­nar­kom Ta­njom Ši­kić bi­la ini­ci­ja­tor pro­jek­ta „Be­o­grad­ski či­tač” i po­sta­vlja­nja isto­i­me­ne skulp­tu­re u par­ku na Ču­bu­ri. U me­đu­vre­me­nu, ani­mi­ra­la je nad­le­žne u grad­skoj upra­vi Ke­sel­be­ri­ja i do­bi­la nji­ho­vu po­dr­šku za po­sta­vlja­nje obe­lež­ja ko­je da­nas pred­sta­vlja sim­bol kul­tur­ne sa­rad­nje dve ze­mlje. Vra­čar­sko obe­lež­je je iz­va­jao dva­de­set­pe­to­go­di­šnji Be­o­gra­đa­nin An­dri­ja Va­si­lje­vić, a na Flo­ri­di je de­lo nje­go­vog vr­šnja­ka iz Vla­so­tin­ca Mi­lo­ša Ša­ri­ća.

Ka­že da vo­li Flo­ri­du, iako je iz­u­zet­no to­plo, „za­hla­đe­nje” je ka­da bu­de 22 ste­pe­na, ali je za­to pre­le­pa pri­ro­da, na sve stra­ne su raz­li­či­to ra­sti­nje i pti­ce... Ži­vi i hra­ni se jed­no­stav­no, što zbog oba­ve­za, što zbog vi­so­ke tem­pe­ra­tu­re i tru­di se da ba­rem dva-tri pu­ta go­di­šnje do­đe u Sr­bi­ju.