„Čuburska lipa” – mesto na kojem su nastajale uspomene

Ovaj dopis za rubriku „Među nama” počeo sam da pišem pre nego što sam u prazničnom dvobroju „Politike” pročitao tekst Miloša Lazića „Rekvijem za Čuburu”.

„Čuburska lipa” je, kao što rekoh u naslovu, mesto na kojem su nastajale uspomene. Tu smo se u oblaku duvanskog dima učili životu, slušali starogadsku muziku i uživali u nesavršenstvu stare Čubure u novom vremenu. Dočekivali smo i ispraćali nove godine, proslavljali venčanja i krštenja dece sa dragim nam ljudima. Sećaćemo se lepe i domaćinske atmosfere, vlasnika kafane koji se trudio da poštuje gosta i učini da se u kafani osećamo kao kod kuće. Stara lipa, u centralnom delu bila je mesto za neizbežne susrete i razmenu osmeha sa poznatima i nepoznatima. U letnjim mesecima gostima terase obezbeđivala je hlad. Nakupilo se uspomena koje neće nestati njenim nestankom. Jedna od tih je i natpis na tabli: „Lipu zasadio Mihajlo Veljković 1924. godine – lipa doneta iz Banje Lipik”.

Da li neko ko odlučuje o građevinskim dozvolama ima potrebu da pre nego što pregleda projekte novih objekata, pogleda postojeće stanje na kojem su ti objekti planirani? Da li urbanisti Beograda, koji kroje izgled prestonice imaju nekih znanja o istoriji delova grada o čijem izgledu odlučuju? Da li bi, recimo, objekti slični ovome, u Beču ili Budimpešti bili spomenici kulture, ili bi i njih zadesila ista sudbina? Da li neko ko se bavi drvećem u Beogradu (a setimo se priče i sudbine platana duž Bulevara kralja Aleksandra) daje saglasnost da se stara lipa poseče i njeno korenje povadi? Da li će stanari nove zgrade, koja će nići na mestu srušene kafane uživati u svojim stanovima? Verovatno hoće, u luksuzu objekta. A da li su oni nekada dolazili i da li imaju neke uspomene u „Čuburskoj lipi”? Sličan osećaj razočaranja sam imao, sećam se, i kada se pre izvesnog vremena, kafana „Kolubara” preko noći pretvorila u kladionicu.

Ovi redovi su pisani u želji da u drugima probude sećanja, na neki drugi Beograd, na neka druga (draga nam) mesta na kojima su uspomene nastajale. Uspomene koje čuvaju sećanje na mesta kojih više nema.

Marko Mladenović,
dipl. inž. mašinstva, Beograd