Tragična sudbina porodice Botorić

– Sve­to­zar Bo­to­rić bio je član Na­rod­ne ra­di­kal­ne stran­ke i u nje­go­vom ho­te­lu, ko­ji je bio na me­stu da­na­šnjeg pa­sa­ža kod ho­te­la Ka­si­na, oku­plja­li su se ra­di­ka­li. On je bio lič­ni pri­ja­telj Ni­ko­le Pa­ši­ća i za ovu stran­ku pre­go­va­rao je o ku­po­vi­ni oruž­ja. Ka­ko je do­sta pu­to­vao po sve­tu, a že­le­ći da osta­vi ne­što vred­no ge­ne­ra­ci­ja­ma ko­je do­la­ze, stu­pio je u kon­takt sa sni­ma­te­ljem Lu­jem de Be­ri­jem ko­ga je an­ga­žo­vao za sni­ma­nje filmova. Naj­pre su sni­mi­li isto­rij­sku dra­mu „Ul­rih Celj­ski i Vla­di­slav Hu­nja­di”, a Či­ča Ili­ju Sta­no­je­vi­ća uzeo je za re­di­te­lja da­nas po­zna­tog fil­ma „Ka­ra­đor­đe” ko­ji je sni­man i u dvo­ri­štu ho­te­la „Pa­riz”, u da­na­šnjem Be­zi­sta­nu, što po­ka­zu­je ko­li­ko je taj pro­je­kat bio po­ro­dič­na, srp­ska stvar – ka­že Sr­đan Kne­že­vić. 

Ili­ja Sta­no­je­vić re­ži­ra i film „Ci­gan­ska svad­ba”, o ži­vo­tu čer­ga­ra, ko­ji je od Bo­to­ri­ća ot­ku­pljen za pri­ka­zi­va­nje u sve­tu... 

S austro­u­gar­skom oku­pa­ci­jom Sve­to­zar Bo­to­rić je uhap­šen sa osta­lim vi­đe­ni­jim lju­di­ma i 1915. go­di­ne in­ter­ni­ran u lo­gor Ne­ži­der u bli­zi­ni Be­ča gde je bo­le­stan i is­cr­pljen, go­di­nu da­na ka­sni­je pre­mi­nuo. Sa­hra­njen je na No­vom gro­blju u Be­o­gra­du. 

– Bo­to­ri­će­va su­pru­ga Slav­ka tro­je de­ce ško­lu­je u ino­stran­stvu. Sin Mi­loš za­vr­ša­va pra­va u En­gle­skoj i ra­di u Mi­ni­star­stvu spolj­nih po­slo­va. Ćer­ka Rok­san­da in­ter­na­ci­o­nal­nu ško­lu za­vr­ši­la je u Že­ne­vi i ona je bi­la u di­plo­ma­ti­ji. Ćer­ka Sta­ni­ca pr­va je Ju­go­slo­ven­ka ko­ja je za­vr­ši­la mu­zi­ku na Ekol nor­mal su­per­i­er u Pa­ri­zu. Pre­da­va­la je na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji u Be­o­gra­du (1937–1945), me­đu­tim, sa fa­kul­te­ta ju je iz­ba­cio pro­fe­sor Emil Ha­jek. Hte­li su da joj odu­zmu i kla­vir. Bi­li su eli­ta Be­o­gra­da, vla­sni­ci ve­li­ke imo­vi­ne zbog če­ga su ih uze­li na zub. Njen muž bio je Pa­vle Mi­ha­i­lo­vić, či­ja je po­ro­di­ca bi­la vla­snik Šu­ma­dij­ske kre­dit­ne ban­ke i za­stup­nik „Me­ri­me” iz Kru­šev­ca – na­gla­ša­va Kne­že­vić. 

– Pi­ta­la sam za­što sam is­klju­če­na – go­vo­ri Sta­ni­ca Mi­ha­i­lo­vić u fil­mu. – I re­kli su mi: „ Vi pri­pa­da­te bur­žuj­skoj po­ro­di­ci i ne­po­želj­ni ste za stu­den­te.” Vla­sti su nam od­u­ze­le imo­vi­nu. Bi­li smo obe­le­že­na po­ro­di­ca, pla­ši­li su se lju­di da do­la­ze kod nas…

Po­sle tra­gič­ne smr­ti nje­nog su­pru­ga u avi­on­skoj ne­sre­ći 1950, Sta­ni­ca Bo­to­rić je kao fran­cu­ski đak po­tra­ži­la po­sao u Fran­cu­skoj, gde je bi­la 18 me­se­ci bez de­te­ta, sve dok ju­go­slo­ven­ske vla­sti ni­su da­le pa­soš nje­nom de­ve­to­go­di­šnjem si­nu Lju­bo­mi­ru. 

Tri­de­se­tak go­di­na ka­sni­je, bi­la je pri­nu­đe­na da „is­pra­zni” po­ro­dič­nu grob­ni­cu u Be­o­gra­du. Pre­ma re­či­ma na­šeg sa­go­vor­ni­ka, je­dan uti­ca­jan čo­vek iz dr­žav­nog apa­ra­ta ja­vio se po­ro­di­ci; re­kao da ima ne­kih te­ško­ća sa grob­ni­com i pred­lo­žio da, po­što ne­ma do­volj­no me­sta za sa­hra­nji­va­nje na­rod­nih he­ro­ja, on ot­ku­pi grob­ni­cu za sim­bo­lič­nu ce­nu i omo­gu­ći im pa­pi­ro­lo­gi­ju da grob­ni­cu pre­ba­ce na dru­go me­sto. Po­tom­ci su pre­me­sti­li po­smrt­ne ostat­ke u ma­lo se­lo u Fran­cu­skoj, u Bre­ta­nji, gde da­nas po­či­va po­ro­di­ca Sve­to­za­ra Bo­to­ri­ća.