Трагична судбина породице Боторић

– Све­то­зар Бо­то­рић био је члан На­род­не ра­ди­кал­не стран­ке и у ње­го­вом хо­те­лу, ко­ји је био на ме­сту да­на­шњег па­са­жа код хо­те­ла Ка­си­на, оку­пља­ли су се ра­ди­ка­ли. Он је био лич­ни при­ја­тељ Ни­ко­ле Па­ши­ћа и за ову стран­ку пре­го­ва­рао је о ку­по­ви­ни оруж­ја. Ка­ко је до­ста пу­то­вао по све­ту, а же­ле­ћи да оста­ви не­што вред­но ге­не­ра­ци­ја­ма ко­је до­ла­зе, сту­пио је у кон­такт са сни­ма­те­љем Лу­јем де Бе­ри­јем ко­га је ан­га­жо­вао за сни­ма­ње филмовa. Нај­пре су сни­ми­ли исто­риј­ску дра­му „Ул­рих Цељ­ски и Вла­ди­слав Ху­ња­ди”, а Чи­ча Или­ју Ста­но­је­ви­ћа узео је за ре­ди­те­ља да­нас по­зна­тог фил­ма „Ка­ра­ђор­ђе” ко­ји је сни­ман и у дво­ри­шту хо­те­ла „Па­риз”, у да­на­шњем Бе­зи­ста­ну, што по­ка­зу­је ко­ли­ко је тај про­је­кат био по­ро­дич­на, срп­ска ствар – ка­же Ср­ђан Кне­же­вић. 

Или­ја Ста­но­је­вић ре­жи­ра и филм „Ци­ган­ска свад­ба”, о жи­во­ту чер­га­ра, ко­ји је од Бо­то­ри­ћа от­ку­пљен за при­ка­зи­ва­ње у све­ту... 

С аустро­у­гар­ском оку­па­ци­јом Све­то­зар Бо­то­рић је ухап­шен са оста­лим ви­ђе­ни­јим љу­ди­ма и 1915. го­ди­не ин­тер­ни­ран у ло­гор Не­жи­дер у бли­зи­ни Бе­ча где је бо­ле­стан и ис­цр­пљен, го­ди­ну да­на ка­сни­је пре­ми­нуо. Са­хра­њен је на Но­вом гро­бљу у Бе­о­гра­ду. 

– Бо­то­ри­ће­ва су­пру­га Слав­ка тро­је де­це шко­лу­је у ино­стран­ству. Син Ми­лош за­вр­ша­ва пра­ва у Ен­гле­ској и ра­ди у Ми­ни­стар­ству спољ­них по­сло­ва. Ћер­ка Рок­сан­да ин­тер­на­ци­о­нал­ну шко­лу за­вр­ши­ла је у Же­не­ви и она је би­ла у ди­пло­ма­ти­ји. Ћер­ка Ста­ни­ца пр­ва је Ју­го­сло­вен­ка ко­ја је за­вр­ши­ла му­зи­ку на Екол нор­мал су­пер­и­ер у Па­ри­зу. Пре­да­ва­ла је на Му­зич­кој ака­де­ми­ји у Бе­о­гра­ду (1937–1945), ме­ђу­тим, са фа­кул­те­та ју је из­ба­цио про­фе­сор Емил Ха­јек. Хте­ли су да јој оду­зму и кла­вир. Би­ли су ели­та Бе­о­гра­да, вла­сни­ци ве­ли­ке имо­ви­не због че­га су их узе­ли на зуб. Њен муж био је Па­вле Ми­ха­и­ло­вић, чи­ја је по­ро­ди­ца би­ла вла­сник Шу­ма­диј­ске кре­дит­не бан­ке и за­ступ­ник „Ме­ри­ме” из Кру­шев­ца – на­гла­ша­ва Кне­же­вић. 

– Пи­та­ла сам за­што сам ис­кљу­че­на – го­во­ри Ста­ни­ца Ми­ха­и­ло­вић у фил­му. – И ре­кли су ми: „ Ви при­па­да­те бур­жуј­ској по­ро­ди­ци и не­по­жељ­ни сте за сту­ден­те.” Вла­сти су нам од­у­зе­ле имо­ви­ну. Би­ли смо обе­ле­же­на по­ро­ди­ца, пла­ши­ли су се љу­ди да до­ла­зе код нас…

По­сле тра­гич­не смр­ти ње­ног су­пру­га у ави­он­ској не­сре­ћи 1950, Ста­ни­ца Бо­то­рић је као фран­цу­ски ђак по­тра­жи­ла по­сао у Фран­цу­ској, где је би­ла 18 ме­се­ци без де­те­та, све док ју­го­сло­вен­ске вла­сти ни­су да­ле па­сош ње­ном де­ве­то­го­ди­шњем си­ну Љу­бо­ми­ру. 

Три­де­се­так го­ди­на ка­сни­је, би­ла је при­ну­ђе­на да „ис­пра­зни” по­ро­дич­ну гроб­ни­цу у Бе­о­гра­ду. Пре­ма ре­чи­ма на­шег са­го­вор­ни­ка, је­дан ути­ца­јан чо­век из др­жав­ног апа­ра­та ја­вио се по­ро­ди­ци; ре­као да има не­ких те­шко­ћа са гроб­ни­цом и пред­ло­жио да, по­што не­ма до­вољ­но ме­ста за са­хра­њи­ва­ње на­род­них хе­ро­ја, он от­ку­пи гроб­ни­цу за сим­бо­лич­ну це­ну и омо­гу­ћи им па­пи­ро­ло­ги­ју да гроб­ни­цу пре­ба­це на дру­го ме­сто. По­том­ци су пре­ме­сти­ли по­смрт­не остат­ке у ма­ло се­ло у Фран­цу­ској, у Бре­та­њи, где да­нас по­чи­ва по­ро­ди­ца Све­то­за­ра Бо­то­ри­ћа.