Odlazak partizanske heroine

Ra­nje­na je 1942. u okr­ša­ju s usta­ša­ma kod Liv­na. Ko­man­do­va­la je de­se­ti­nom i vo­dom, a u čin pot­po­ruč­ni­ka je una­pre­đe­na 1943. kad su uve­de­ni pr­vi či­no­vi.

Naj­ve­ći rat­ni pod­vig je iz­ve­la le­ta 1944. kad je njen ba­ta­ljon imao za­da­tak da pre­đe Ibar i za­u­zme ne­pri­ja­telj­ske po­lo­ža­je. Če­ta u ko­joj se na­la­zi­la Da­ni­ca je bi­la na za­če­lju i, u okol­no­sti­ma ote­ža­nog pre­ba­ci­va­nja pre­ko na­bu­ja­le re­ke, iz­gu­bi­la je ve­zu s ba­ta­ljo­nom. Vi­dev­ši da ne­ma ni­ko­ga iz šta­ba če­te, Da­ni­ca je po­zva­la bor­ce s ko­ji­ma je osta­la od­se­če­na na ju­riš i, za pri­mer, pr­va po­šla na ne­pri­ja­telj­ski bun­ker ko­ji je s još jed­nim sa­bor­cem uni­šti­la i tom pri­li­kom za­ro­bi­la mi­tra­ljez.

Bi­la je no­si­lac Par­ti­zan­ske spo­me­ni­ce 1941. i dru­gih ju­go­slo­ven­skih od­li­ko­va­nja, a Or­de­nom na­rod­nog he­ro­ja je od­li­ko­va­na 1953. go­di­ne. Pre ne­ko­li­ko go­di­na joj je do­de­lje­na i me­da­lja ru­skog pred­sed­ni­ka Vla­di­mi­ra Pu­ti­na „Se­dam­de­set go­di­na po­be­de u Ve­li­kom otadž­bin­skom ra­tu 1941–1945”. Za ži­vo­ta je do­bi­la i svo­je­vr­sni spo­me­nik za­hva­lju­ju­ći 

Jo­va­nu Ra­do­va­no­vi­ću, ta­ko­đe bor­cu, ali i no­vi­na­ru i knji­žev­ni­ku, ko­ji je 2014. ob­ja­vio nje­nu ro­man­si­ra­nu bi­o­gra­fi­ju „Oda­nje­no ne­bo”. U toj knji­zi, oven­ča­noj pr­vom na­gra­dom Fon­da­ci­je „Dra­goj­lo Du­dić”, Da­ni­ca o se­bi go­vo­ri ka­ko je na sva­ki na­čin hte­la da u ra­tu ne bu­de bol­ni­čar­ka ne­go bo­rac od­no­sno, ka­ko je na­ve­la, da „cr­ve­ni krst za­me­nim za pu­šku”. 

„Ka­žu mo­ji dru­go­vi, sa­bor­ci, da sam bi­la hra­bra. Je­sam, ali sam po­ne­kad bi­la i ku­ka­vi­ca. Pla­šim se vo­de, pla­šim se obič­nog mi­ša. A kad je gr­me­lo na Ibru – dva pu­ta sam pre­ga­zi­la tu br­zu re­ku i za ru­ke vu­kla po­je­di­ne lju­de pla­šlji­ve od vo­de, kao što sam i ja bi­la”, na­ve­la je Da­ni­ca.

Pre­ma sop­stve­nom pri­zna­nju, ras­pad Ju­go­sla­vi­je je do­ži­ve­la kao „slom svo­jih ide­a­la”, po­to­nje ra­to­ve kao „ka­ta­kli­zmu”, a ukla­nja­nje par­ti­zan­skih spo­me­ni­ka i iz­jed­na­ča­va­nje čet­ni­ka s par­ti­za­ni­ma kao „te­šku mo­ru”. Za­to je nje­na po­sled­nja bor­ba, za sad još ne­u­spe­šna, bi­lo za­la­ga­nje da se Ti­to­va sta­tua vra­ti na Trg par­ti­za­na u Uži­cu. O to­me je pre tri go­di­ne go­vo­ri­la u raz­go­vo­ru za „Po­li­ti­ku”. 

Tom pri­li­kom, Da­ni­ca je no­vi­na­ru na­šeg li­sta Ni­ko­li Be­li­ću is­pri­ča­la da ni­kad ni­je pre­ža­li­la što pro­boj Srem­skog fron­ta ni­je pro­ve­la u bor­bi jer je pret­hod­no iz bri­ga­de pre­ko­man­do­va­na na slu­žbo­va­nje u Cen­tral­nom ko­mi­te­tu u Be­o­gra­du. Čak je ne­u­spe­šno po­ku­ša­la da na svo­ju ru­ku na­pu­sti no­vu du­žnost ka­ko bi se pri­dru­ži­la sa­bor­ci­ma u srem­skoj rav­ni­ci.

Po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta, Da­ni­ca se zdu­šno za­la­ga­la za rav­no­prav­nost že­na i mu­ška­ra­ca, ka­že za naš list Jo­van Ra­do­va­no­vić. Ta­ko je, kao pred­sed­ni­ca Kon­fe­ren­ci­je za dru­štve­ni po­lo­žaj že­na Sr­bi­je, ini­ci­ra­la ob­ja­vlji­va­nje mo­nu­men­tal­ne mo­no­gra­fi­je „Že­ne Sr­bi­je u NOP” na vi­še od hi­lja­du stra­na. Ova is­tak­nu­ta he­ro­i­na, na­vo­di Ra­do­va­no­vić, ni­je ima­la po­tom­stvo, a po­sle nje­ne smr­ti, u Sr­bi­ji je ostao živ još sa­mo je­dan na­rod­ni he­roj – Pe­tar Ma­tić Du­le.