Одлазак партизанске хероине

Ра­ње­на је 1942. у окр­ша­ју с уста­ша­ма код Лив­на. Ко­ман­до­ва­ла је де­се­ти­ном и во­дом, а у чин пот­по­руч­ни­ка је уна­пре­ђе­на 1943. кад су уве­де­ни пр­ви чи­но­ви.

Нај­ве­ћи рат­ни под­виг је из­ве­ла ле­та 1944. кад је њен ба­та­љон имао за­да­так да пре­ђе Ибар и за­у­зме не­при­ја­тељ­ске по­ло­жа­је. Че­та у ко­јој се на­ла­зи­ла Да­ни­ца је би­ла на за­че­љу и, у окол­но­сти­ма оте­жа­ног пре­ба­ци­ва­ња пре­ко на­бу­ја­ле ре­ке, из­гу­би­ла је ве­зу с ба­та­љо­ном. Ви­дев­ши да не­ма ни­ко­га из шта­ба че­те, Да­ни­ца је по­зва­ла бор­це с ко­ји­ма је оста­ла од­се­че­на на ју­риш и, за при­мер, пр­ва по­шла на не­при­ја­тељ­ски бун­кер ко­ји је с још јед­ним са­бор­цем уни­шти­ла и том при­ли­ком за­ро­би­ла ми­тра­љез.

Би­ла је но­си­лац Пар­ти­зан­ске спо­ме­ни­це 1941. и дру­гих ју­го­сло­вен­ских од­ли­ко­ва­ња, а Ор­де­ном на­род­ног хе­ро­ја је од­ли­ко­ва­на 1953. го­ди­не. Пре не­ко­ли­ко го­ди­на јој је до­де­ље­на и ме­да­ља ру­ског пред­сед­ни­ка Вла­ди­ми­ра Пу­ти­на „Се­дам­де­сет го­ди­на по­бе­де у Ве­ли­ком отаџ­бин­ском ра­ту 1941–1945”. За жи­во­та је до­би­ла и сво­је­вр­сни спо­ме­ник за­хва­љу­ју­ћи 

Јо­ва­ну Ра­до­ва­но­ви­ћу, та­ко­ђе бор­цу, али и но­ви­на­ру и књи­жев­ни­ку, ко­ји је 2014. об­ја­вио ње­ну ро­ман­си­ра­ну би­о­гра­фи­ју „Ода­ње­но не­бо”. У тој књи­зи, овен­ча­ној пр­вом на­гра­дом Фон­да­ци­је „Дра­гој­ло Ду­дић”, Да­ни­ца о се­би го­во­ри ка­ко је на сва­ки на­чин хте­ла да у ра­ту не бу­де бол­ни­чар­ка не­го бо­рац од­но­сно, ка­ко је на­ве­ла, да „цр­ве­ни крст за­ме­ним за пу­шку”. 

„Ка­жу мо­ји дру­го­ви, са­бор­ци, да сам би­ла хра­бра. Је­сам, али сам по­не­кад би­ла и ку­ка­ви­ца. Пла­шим се во­де, пла­шим се обич­ног ми­ша. А кад је гр­ме­ло на Ибру – два пу­та сам пре­га­зи­ла ту бр­зу ре­ку и за ру­ке ву­кла по­је­ди­не љу­де пла­шљи­ве од во­де, као што сам и ја би­ла”, на­ве­ла је Да­ни­ца.

Пре­ма соп­стве­ном при­зна­њу, рас­пад Ју­го­сла­ви­је је до­жи­ве­ла као „слом сво­јих иде­а­ла”, по­то­ње ра­то­ве као „ка­та­кли­зму”, а укла­ња­ње пар­ти­зан­ских спо­ме­ни­ка и из­јед­на­ча­ва­ње чет­ни­ка с пар­ти­за­ни­ма као „те­шку мо­ру”. За­то је ње­на по­след­ња бор­ба, за сад још не­у­спе­шна, би­ло за­ла­га­ње да се Ти­то­ва ста­туа вра­ти на Трг пар­ти­за­на у Ужи­цу. О то­ме је пре три го­ди­не го­во­ри­ла у раз­го­во­ру за „По­ли­ти­ку”. 

Том при­ли­ком, Да­ни­ца је но­ви­на­ру на­шег ли­ста Ни­ко­ли Бе­ли­ћу ис­при­ча­ла да ни­кад ни­је пре­жа­ли­ла што про­бој Срем­ског фрон­та ни­је про­ве­ла у бор­би јер је прет­ход­но из бри­га­де пре­ко­ман­до­ва­на на слу­жбо­ва­ње у Цен­трал­ном ко­ми­те­ту у Бе­о­гра­ду. Чак је не­у­спе­шно по­ку­ша­ла да на сво­ју ру­ку на­пу­сти но­ву ду­жност ка­ко би се при­дру­жи­ла са­бор­ци­ма у срем­ској рав­ни­ци.

По­сле Дру­гог свет­ског ра­та, Да­ни­ца се зду­шно за­ла­га­ла за рав­но­прав­ност же­на и му­шка­ра­ца, ка­же за наш лист Јо­ван Ра­до­ва­но­вић. Та­ко је, као пред­сед­ни­ца Кон­фе­рен­ци­је за дру­штве­ни по­ло­жај же­на Ср­би­је, ини­ци­ра­ла об­ја­вљи­ва­ње мо­ну­мен­тал­не мо­но­гра­фи­је „Же­не Ср­би­је у НОП” на ви­ше од хи­ља­ду стра­на. Ова ис­так­ну­та хе­ро­и­на, на­во­ди Ра­до­ва­но­вић, ни­је има­ла по­том­ство, а по­сле ње­не смр­ти, у Ср­би­ји је остао жив још са­мо је­дан на­род­ни хе­рој – Пе­тар Ма­тић Ду­ле.