Ko će sastaviti vladu

Ako ove iz­bo­re po­sma­tra­mo iz bri­sel­ske pri­zme, uni­ji bi naj­vi­še pri­ja­la kon­fe­de­ra­ci­ja De­mo­krat­ske stran­ke Ma­tea Ren­ci­ja i For­ca Ita­li­je Sil­vi­ja Ber­lu­sko­ni­ja. Bi­la bi to, iz ugla odr­ža­nja evrop­ske po­li­ti­ke, naj­sta­bil­ni­ja op­ci­ja ko­ja bi osi­gu­ra­la ne­ku vr­stu si­stem­skog kon­ti­nu­i­te­ta. 

Ova „ve­li­ka ko­a­li­ci­ja” pod­jed­na­ko je pod zna­kom pi­ta­nja kao i de­sni­čar­sko part­ner­stvo For­ca Ita­li­je i Li­ge, ili evro­skep­tič­nog sa­ve­za Li­ge i Po­kre­ta pet zve­zda. Po­sled­nja op­ci­ja bi­la bi po­naj­vi­še „an­ti­si­stem­ska”, tač­ni­je, ma­nje sta­bil­na u od­no­su na „ve­li­ku ko­a­li­ci­ju” ka­da je reč o uskla­đe­no­sti po­li­ti­ke s bri­sel­skom plat­for­mom. 

Su­de­ći po evi­den­ci­ji gla­sa­nja ita­li­jan­skih par­ti­ja u in­sti­tu­ci­ja­ma EU ko­ju je iz­u­čio „Vo­u­tvoč Ju­rop”, ali­jan­sa Ren­ci­je­vih de­mo­kra­ta i  Ber­lu­sko­ni­je­ve de­sni­ce bi­la bi naj­sta­bil­ni­ja, da­le­ko ko­he­ziv­ni­ja za ključ­na po­li­tič­ka pi­ta­nja u od­no­su na vla­du dva part­ne­ra ko­ji udru­že­ni iz­la­ze na iz­bo­re – Sil­vi­ja Ber­lu­sko­ni­ja i Ma­tea Sal­vi­ni­ja (Li­ga). Po­me­nu­to is­tra­ži­va­nje uka­zu­je i da je u od­no­su na ak­tu­el­nu unu­tra­šnju i spolj­nu po­li­ti­ku ze­mlje naj­ne­sta­bil­ni­ji „po­pu­li­stič­ki” sa­vez an­ti­i­mi­gra­ci­o­ne Se­ver­ne li­ge (od­ne­dav­no sa­mo Li­ga da bi se do­pa­la i ju­gu) i Po­kre­ta pet zve­zda (ko­ji su u od­no­su na evrop­sku po­li­ti­ku bli­že kraj­njoj le­vi­ci). 

„Vo­u­tvoč Ju­rop” is­ti­če da bi „zve­zde” i Li­ga zah­te­va­li re­for­mu evro­zo­ne dok se fo­ku­si­ra­ju na ja­ča­nje ve­za Ri­ma i Mo­skve i an­ti­i­mi­gra­ci­o­nu po­li­ti­ku. Mo­gu­će je i da će, s ob­zi­rom na oče­ki­va­nu po­li­tič­ku frag­men­ta­ci­ju, bi­ti po­treb­ne ši­re, troj­ne ko­a­li­ci­je ili čak po­na­vlja­nje iz­bo­ra.  

Spa­ja­nje ne­spo­ji­vih par­ti­ja ko­je se pro­gram­ski mi­mo­i­la­ze i su­ko­blja­va­ju po­sta­je uobi­ča­je­ni mo­del u evrop­skoj po­li­ti­ci – Špa­ni­ji, Ho­lan­di­ji, Ne­mač­koj, Če­škoj. 

S tim što će se, pri­de, „tr­go­vi­na” na ita­li­jan­skoj po­li­tič­koj sce­ni od­vi­ja­ti u ne­zgod­nom tre­nut­ku, dok fran­cu­sko-ne­mač­ki dvo­jac – Ema­nu­el Ma­kron i An­ge­la Mer­kel bu­du re­for­mi­sa­li evro­zo­nu. 

Kon­ce im mo­že po­mr­si­ti Rim ako se de­si da se ja­ke evro­skep­tič­ne sna­ge ume­sto s uli­ce ubu­du­će iz dr­žav­nog vr­ha su­prot­sta­vlja­ju bu­džet­skoj sta­bil­no­sti EU dok kri­ve evro za do­ma­će eko­nom­ske ne­da­će. 

Iz­ve­sno je sa­mo jed­no. Ko god da po­be­di, ne­će mo­ći da vo­di ze­mlju bez asi­sten­ci­je Evrop­ske cen­tral­ne ban­ke ko­ja, kao u Grč­koj, ob­li­ku­je ta­mo­šnju eko­nom­sku po­li­ti­ku.