Ко ће саставити владу

Ако ове из­бо­ре по­сма­тра­мо из бри­сел­ске при­зме, уни­ји би нај­ви­ше при­ја­ла кон­фе­де­ра­ци­ја Де­мо­крат­ске стран­ке Ма­теа Рен­ци­ја и Фор­ца Ита­ли­је Сил­ви­ја Бер­лу­ско­ни­ја. Би­ла би то, из угла одр­жа­ња европ­ске по­ли­ти­ке, нај­ста­бил­ни­ја оп­ци­ја ко­ја би оси­гу­ра­ла не­ку вр­сту си­стем­ског кон­ти­ну­и­те­та. 

Ова „ве­ли­ка ко­а­ли­ци­ја” под­јед­на­ко је под зна­ком пи­та­ња као и де­сни­чар­ско парт­нер­ство Фор­ца Ита­ли­је и Ли­ге, или евро­скеп­тич­ног са­ве­за Ли­ге и По­кре­та пет зве­зда. По­след­ња оп­ци­ја би­ла би по­нај­ви­ше „ан­ти­си­стем­ска”, тач­ни­је, ма­ње ста­бил­на у од­но­су на „ве­ли­ку ко­а­ли­ци­ју” ка­да је реч о ускла­ђе­но­сти по­ли­ти­ке с бри­сел­ском плат­фор­мом. 

Су­де­ћи по еви­ден­ци­ји гла­са­ња ита­ли­јан­ских пар­ти­ја у ин­сти­ту­ци­ја­ма ЕУ ко­ју је из­у­чио „Во­у­твоч Ју­роп”, али­јан­са Рен­ци­је­вих де­мо­кра­та и  Бер­лу­ско­ни­је­ве де­сни­це би­ла би нај­ста­бил­ни­ја, да­ле­ко ко­хе­зив­ни­ја за кључ­на по­ли­тич­ка пи­та­ња у од­но­су на вла­ду два парт­не­ра ко­ји удру­же­ни из­ла­зе на из­бо­ре – Сил­ви­ја Бер­лу­ско­ни­ја и Ма­теа Сал­ви­ни­ја (Ли­га). По­ме­ну­то ис­тра­жи­ва­ње ука­зу­је и да је у од­но­су на ак­ту­ел­ну уну­тра­шњу и спољ­ну по­ли­ти­ку зе­мље нај­не­ста­бил­ни­ји „по­пу­ли­стич­ки” са­вез ан­ти­и­ми­гра­ци­о­не Се­вер­не ли­ге (од­не­дав­но са­мо Ли­га да би се до­па­ла и ју­гу) и По­кре­та пет зве­зда (ко­ји су у од­но­су на европ­ску по­ли­ти­ку бли­же крај­њој ле­ви­ци). 

„Во­у­твоч Ју­роп” ис­ти­че да би „зве­зде” и Ли­га зах­те­ва­ли ре­фор­му евро­зо­не док се фо­ку­си­ра­ју на ја­ча­ње ве­за Ри­ма и Мо­скве и ан­ти­и­ми­гра­ци­о­ну по­ли­ти­ку. Мо­гу­ће је и да ће, с об­зи­ром на оче­ки­ва­ну по­ли­тич­ку фраг­мен­та­ци­ју, би­ти по­треб­не ши­ре, трој­не ко­а­ли­ци­је или чак по­на­вља­ње из­бо­ра.  

Спа­ја­ње не­спо­ји­вих пар­ти­ја ко­је се про­грам­ски ми­мо­и­ла­зе и су­ко­бља­ва­ју по­ста­је уоби­ча­је­ни мо­дел у европ­ској по­ли­ти­ци – Шпа­ни­ји, Хо­лан­ди­ји, Не­мач­кој, Че­шкој. 

С тим што ће се, при­де, „тр­го­ви­на” на ита­ли­јан­ској по­ли­тич­кој сце­ни од­ви­ја­ти у не­згод­ном тре­нут­ку, док фран­цу­ско-не­мач­ки дво­јац – Ема­ну­ел Ма­крон и Ан­ге­ла Мер­кел бу­ду ре­фор­ми­са­ли евро­зо­ну. 

Кон­це им мо­же по­мр­си­ти Рим ако се де­си да се ја­ке евро­скеп­тич­не сна­ге уме­сто с ули­це убу­ду­ће из др­жав­ног вр­ха су­прот­ста­вља­ју бу­џет­ској ста­бил­но­сти ЕУ док кри­ве евро за до­ма­ће еко­ном­ске не­да­ће. 

Из­ве­сно је са­мо јед­но. Ко год да по­бе­ди, не­ће мо­ћи да во­ди зе­мљу без аси­стен­ци­је Европ­ске цен­трал­не бан­ке ко­ја, као у Грч­кој, об­ли­ку­је та­мо­шњу еко­ном­ску по­ли­ти­ку.