Gluma nije trka na sto metara, već maraton

Iako joj je svaki minut isplaniran, uspevamo da u jednom vračarskom, omiljenom joj kafiću, obavimo intervju nakon višenedeljnih pregovora, a pred njen odlazak na polarnu ekspediciju na Arktik.

Ova glumica voli  da se jednom godišnje počasti nekim neobičnim putovanjem, poput onog kada se popela na najviši vrh Kilimandžara ili zaronila na 40 metara dubine kod ostrva Kej Kolker u Severnoj Americi... Veliki je ljubitelj sporta, avanture i zdravog načina života, stalno vežba, trči oko Ade, i po lošim prijatnim vremenskim uslovima, kako bi bila fizički spremna za triatlon koji je poslednjih godina oduševljava.

– Ranije mi je bio potreban mir i pronalazila sam ga u ronjenju. To osećanje koje dobiješ ispod vode prizoveš u trenucima kada život na suvom nije baš tako veseo. Kao mlađa volela sam sportove koji podižu adrenalin – objašnjava nam.

To uzbuđenje pronašla je i na sceni. A pošto gluma nije trka na 100 metara, već maraton, podvlači, potrebne su istrajnost i izdržljivost, a triatlon je tome uči. Pronašla je sport koji joj pomaže da prevaziđe krize u poslu i životu. Naravno, i ovaj sport zahteva posvećenost i disciplinu.

I njena mama, poznata balerina Sonja Vukićević, prvo je bila atletičarka pa je tek onda zakoračila u umetničke vode. Hristina je kao dete stalno išla s njom na probe. Tada su joj se raspršile sve iluzije o baletu kao gracioznoj umetnosti u kojoj balerina samo obuče haljinicu od tila i elegantno zakorači na scenu. Gledajući je svaki dan kako naporno vežba, shvatila je šta je zapravo balet. Reč je o disciplini težoj i od boksa, napominje. Majka nije želela  da joj ćerka prolazi kroz takve vojničke drilove, već profesiju u kojoj može da ostvari sav potencijal i slobodu. Hristina ju je pronašla u glumi. Još sa sedam godina je iskusila scenu. Baka, tatina mama, odvela ju je u dramsku radionicu Bate Miladinovića, koju je i sama pohađala. Tada su krenuli i prvi angažmani. Iz dečje perspektive, sve je izgledalo lakše jer nije nosilo nikakvu odgovornost. Tek kasnije, na akademiji, shvatila je da mora da brani profesiju, a s tim saznanjem su došli strahovi i borba. Suštinska jaka želja je ostala nepokolebana, ali je kriza bilo, priznaje nam. Ovaj posao je nezgodan, poverava nam se, jer glumci imaju nezahvalnu pasivnu ulogu da čekaju da ih neko pozove.

– Mi nismo ti koji možemo da biramo uloge, pogotovo ne u ovakvom ekonomskom stanju. Dešavaju se da te niko ne pozove godinama. To su momenti kada dođe do preispitivanja – da li sam dovoljno talentovan, da li vredim, da li sam napravio dobar životni izbor... ali sve su to krize koje nas čine spremnijim za život – mudro priča naša sagovornica.

 Nikola Đuričko ju je pre 15 godina naučio da mora da postoje tri razloga zašto prihvata neki angažman: pod broj jedan, to mora da bude dobra uloga, pod broj dva je da čini kolegi uslugu, a treći razlog je novac. Iz mog iskustva, samo zbog jedne od te tri stvari prihvatamo posao. Poenta je da znamo zašto neke stvari radimo da se ne bi pogubili, dok ne dođu neka bolja vremena.

Duboko veruje u to da svaka uloga, čak i ona za koju smatramo da nije dostojna, pruža izazov da izađemo iz zone komfora, predimenzioniranih slika o sebi i da shvatimo svoj zadatak. A njen je da uvek pronađe lepotu u onome što radi.

– Mislim da nije fer raditi nešto u šta ne veruješ. Kod nas glumaca se vidi kada imamo otpor prema ulozi... Poštenije je ulogu i odbiti nego je raditi ofrlje i bez srca – veoma je jasna Hristina.

Trudi se da bude odgovorna prema svom detetu i njenim potrebama, i da njen ponos ne ide preko toga... Ali ako bi to bila neka uloga za koju bi je bilo sramota pred detom, onda bi je zasigurno odbila.

Hristina ima šestogodišnju ćerku Luče... Sada je u emotivnoj vezi za teniskim trenerom Ivanom Bjelicom, koji joj je velika podrška. Za sebe kaže da nije ambiciozna mama iako je roditeljstvo zastrašuje.

– Nikada ne znaš da li nešto radiš dobro. Moja mama je za nešto bila preambiciozna, a s druge strane, da mi nije ispunjavala dan, možda bih bila previše lenja. Bitno mi je da vidim da dete ima samopouzdanje, da je vesela, slobodna... onda mi se ipak čini da sam na dobrom putu.

Mala Luče navikla je na stalnu promenu ritma života i to joj nimalo ne smeta. Ima perioda kada mama intezivno radi dva-tri meseca, ali joj je zato preostale dane u godini u potpunosti posvećena.

– U početku sam je svuda vodila sa sobom na snimanje, dok jednog dana nije rekla – ja bih ipak nešto pametnije da radim! Tada sam uvidela da dete želi neki svoj život. Poštujem njene želje i slušam je.

Baka Sonja uvek priskoči u pomoć kad joj vreme dozvoli budući da i dalje puno radi.

Hristina se raduje nastavku snimanja serije „Komšije” jer je zavolela ekipu s kojom radi. Svi su beskrajno duhoviti tako da dugi snimajući dani prođu brzo, u smehu i dobrom raspoloženju.

Veliki je ljubitelj serija, gledala je gotovo sve iz aktuelne domaće i strane produkcije. Svesna je da je serijski inostrani program   kvalitetniji od filmskog i nada se da će se i kod nas jednog dana snimati kvalitetne serije.

– Moramo još malo da učimo da bismo uspeli da dosegnemo taj nivo. Dobre serije mogu da se snime i bez mnogo novca. Verujem da talenat ne može da ostane sakriven, niti da neki mladi ljudi čuče u fiokama. Njihovo vreme tek dolazi. Mi smo još uvek u fazi tranzicije i moramo da naučimo kome se i za šta daju budžeti, i da li ćemo da ulažemo u kvalitet ili ćemo da štancujemo – kritična je ova glumica, koju ćemo uskoro gledati u kriminalističkoj seriji „Pet”. Tvrdi da je reč o   sadržaju koji je u rangu svetskih igranih programa. Trudi se da je nema previše, mada je, kaže, meru teško kontrolisati.

– Ono što ja mogu da kontrolišem su moje društvene mreže. Nekada umem da se zanesem pa da podelim na njima mnoge lepe trenutke iz privatnog života, zaboravljajući ko to sve može da vidi. Ono što mi se ne dopada je što pojedini nazovi novinari smatraju novinarstvom zavirivanje u tuđe profile. To je lešinarski posao – vrlo je kritična.

San joj je da jednoga dana ode s ćerkom u Laponiju, ali ona je još uvek mala za saonice, tako da će na to pričekati još neku godinu. Drugi san joj je pred vratima. Uskoro će saznati šta je čeka u ledenoj Skandinaviji... Mnogi pre nje nisu izdržali. Nema strah. Uvek se seti „Hazarskog rečnika” i rečenice da je pravi put u budućnost onaj u kojem raste i tvoj strah... Tako da se ona veseli ovom suočavanju s prirodom.

Pre četiri meseca prijavila se za učešće na triatlonu u Kotoru, kada će isplivati 1,9 km, voziti biciklu 10 km i trčati 21 km. Kada ne snima, sa svojim partnerom i detetom je na treninzima. U šali kaže da on nju odlično prati, ali ona njega slabije.

– Ja sam generalno spora u svim disciplinama, ali sam izdržljiva. On je sportista kojem je eksplozivnost značajnija. Taj sportski duh se neguje u našoj porodici. I ćerka je počela da trenira tenis u Zvezdi, gde s decom rade posvećeni ljudi. Sport i umetnost su dve najsvetlije discipline. Upravo to sam nasledila od svoje majke. Nije umela baš mnogo saveta da mi da jer ona je dinarski tip, sve sama gura u životu... Kada god sam imala neke ljubavne dileme ona mi je govorila – reši to samo sportski! To je za mene značilo – časno, hrabro i čisto...

Veliki je protivnik alkohola, psihoaktivnih supstanci i duvana za koje smatra da kvare talenat, duh i odnos prema životu.

Ceo život se druži, kako voli da kaže, s dva čopora. S mnogim kolegama je u svakodnevnom kontaktu i smatram ih porodicom. Međutim, roditeljstvo i partnerstvo ne ostavljaju mnogo vremena za druženje.

– Trudim se da imam vremena i snage za neke nove adaptacije, da budem gde treba i da sačuvam sebe za neke nove uloge.