Novinar sa velikom kilometražom

U minulih četrnaest godina Petar Gajić radio je kao novinar Informativne redakcije B92, TV Foks i Prve TV, bio reporter-izveštač, novinar-urednik. Za kratki dokumentarnu film „Njujork, Njujork” dobio je studentsku nagradu „Borivoje Mirković”. To svoje prvo priznanje podelio je sa Sanjom Tomić, Jovanom Cakić i Dragicom Anđelić. „Junak” njihovog prvenca bio je ugledni novinar Džejms Voker, koji ih je uvodio u tajne novinarstva na Fakultetu političkih nauka.

Još pamti kako je njihov mentor ulazio na fakultet sa kafom u ruci – i tada mu je to bilo neobično. Ali… Na jednom od prvih poslovnih putovanja u SAD uvideo je da je tipično za Amerikance da gde god idu nose šolje sa kafom.

Pomenuta nagrada ga je odvela i do sjajnog predavača Rasela Pisguda, od koga je dobio jednu korisnu knjižicu koju čuva. Koristi je kao model za pravljenje televizijskih priloga.

Zašto? U toj knjižici, kaže, između ostalog, piše: Uvek pitajte ljude kako se osećaju i žrtvu stavite u prvi plan. A funkcionera u drugi ili treći plan. Jer novinari rade za građene, a ne za političare i urednike.

– Imao sam veliku sreću… Znate zašto? Moglo je da se desi da ne dobijem ovu nagradu i život bi me možda odveo u drugom pravcu – kaže Petar Gajić. – Uopšte nisam bio zagrejan za TV novinarstvo. Sebe sam više video kao istraživača, jer me je zanimao politički sistem i politički život na naučnoj osnovi.

Ipak…

Zaposlio se 2004. u B92, kada je ova televizija od jedne male redakcije prerasla u veliko preduzeće, koje u svom sistemu ima i radio, i televiziju, i internet stranicu, što mu je odgovaralo.

Svakog dana pred njim je beli papir, olovka... Uvek je na početku, a to je ono najlepše i ujedno najteže. Od mlađih novinara u Srbiji, on je jedan od onih koji su najviše putovali.

Idemo redom…

Godine 2011. bio je u Japanu kada se dogodio jak zemljotres (8,9 stepeni Rihterove skale) koji je izazvao i veliki cunami. Za njega je to bio najuzbudljiviji i najteži zadatak. Otišao je na pet dana, a ostao dvadeset dva. Opasnost od radijacije bila je velika u Tokiju. A kako je Japan bogata zemlja, mnogi stanovnici su svoju decu poslali u hotele u Osaku. Priča kako tu opasnost od radijacije ne možete ni da vidite i to izaziva čudan osećaj. Pribojavate se, vodite računa o svemu, ali ne znate od čega se tačno bojite. Tu nema pucnjave, ljudi koji prete. Samo ta nevidljiva prepreka zvana – radijacija. Prvi zadatak bio je: razgovor sa nekim od „famoznih izbeglica” koje spavaju u hotelima. A drugi: da sa sagovornikom, sredovečnim gospodinom, i njegovom ćerkom pređe na drugi kraj Osake i uživo se uključi u program. I tako… četrdeset minuta se vozio s njima u taksiju kroz grad, koji ima stanovnika kao pola Srbije.

– Uključenje je bilo u dva ujutru po japanskom vremenu, dok je kod nas bilo 18 sati. Moja mala Prva TV je tada uradila nešto što nije ni RTS. I bili smo izuzetno ponosni!

U ovoj nesreći Osaka se smatrala bezbednim gradom, nastavlja, i svi njeni hoteli bili su dupke puni. Tako oni ostadoše bez hotelske sobe. Morali su za pomoć da se obrate uredniku Zoranu Barancu, koji je iz Pariza izveštavao o sastanku lidera EU zbog opasnosti radijacije. Srećom, slučajno su na internetu pronašli slobodnu sobu. U Osaki su ostali još tri dana, a onda se zaputili u Kjoto, staru prestonicu Japana, i Nagoju, gde su posetili Dragana Stojkovića Piksija. Za mladog novinara bilo je to izuzetan događaj, jer je kao dete obožavao slavnog fudbalera.

– Za mene je Piksi najbolji fudbaler koga smo imali!

Tako je, eto, počela Gajićeva velika televizijska odiseja.

Bio je i u Oslu 2011. kada je Anders Bering Brejvik u svom suludom napadu ubio 77 ljudi, ali i na barikadama na Jarinju. Sa montažerom, snimateljem boravio je tri meseca u Kosovskoj Mitrovici. Onako usput, priča kako se tamo jedan građanin našalio i rekao mu: „Kad tebe vidim znam da će biti problema.” Ali… čujemo da je to bila jedna „udobna vanredna situacija” i da mu je, kao reporteru, bilo zanimljivo da odatle izveštava jer tu niko nije stradao.

Ima sažet reporterski izraz. Kod njega je sve brzo.

Dva puta je pratio predsedničke izbore u Americi, kada je Barak Obama pobedio 2012. i 2016. kada je predsedničko kormilo preuzeo Donald Tramp. Priča nam da je očito bilo da je Obama potrošio svoj rezervoar nada i očekivanja i da su Amerikanci odlučili da krenu u nekom novom pravcu.

– Obama je pokušao da ubedi Amerikance da sednu u mali leteći automobil i sa njim krenu u budućnost. A Tramp im je rekao – zašto da sednete u mali lepi automobil kada možete da vozite ovaj veliki, lepi i snažni kadilak koji vam priliči. Ja ću to da vam omogućim. Eto, tako je Tramp pobedio.

– Prošle godine napravio sam svoj prvi veći intervju sa Zoranom Zaevim, i to u trenutku kada on još nije postao premijer Makedonije. Zaev mi je u tom razgovoru rekao da Makedonija neće glasati za prijem Kosova u Unesko, da će biti uzdržana, i svi mediji su citirali tu izjavu. Imao je sreću što Kosovo nije podnelo kandidaturu, inače ne bi održao obećanje. Ne zato što on ne bi hteo, već zato što ne bi mogao. A prošlog utorka sam uživo razgovarao sa predsednikom Aleksandrom Vučićem u Berlinu.

Osim što se na Prvoj TV ostvario kao novinar, tu je upoznao i zavoleo lepu Ivu Smiljanić, donedavno voditeljku emisije „Ekskluziv”. Njihova veza je krunisana brakom. Postali su roditelji pre sedam meseci, dobili su sina Mihaila. Iva se zaposlila kao video-producent u „Blicu”. Srećna su porodica, čujemo da sinčić lepo napreduje, raste, svakog dana su oduševljeni novim stvarima koje uči i radi.

Poverava nam da su, otkako je postao otac, deo njegovog posla preuzele kolege. Naišao je na razumevanje u svojoj informativnoj redakciji, u kojoj radi devet novinara i pet urednika. Čujemo da predsedničke izbore u Rusiji on neće pratiti.

– Na parlamentarnim izborima u Italiji najviše glasova je osvojio Pokret „Pet zvezda” Bepa Grila. Ukoliko formiraju vladu, to bi bio neki novi bregzit. Naravno, ne bi Italija izašla iz EU, već bi se poremetio odnos i sklad koji sada postoji između Francuske i Nemačke. Italija je treća zemlja po snazi u EU, vrlo važna i velika zemlja, i ako ovaj pokret, sličan pokretu Najdžela Faraža u Velikoj Britaniji, to postigne – nastaće lom u EU.

A to znači… čekaju ga nova putovanja.