Od potrage za uranijumom do zelene energije
Pedesetih godina prošlog veka, Jugoslaviju je tresla uranijumska groznica. Za nalazištima hemijskog elementa čiju je razornu moć svet upoznao desetak godina ranije, tragalo se na Kopaoniku, kod Donjeg Milanovca, Sićevca, Prokuplja, Vranja, na Kopaoniku, Bukulji, ali i po Makedoniji, Sloveniji, BiH, Hrvatskoj. Bio je to deo jugoslovenskog nuklearnog programa, pokrenutog 1948. Do naših vremena, ostala je nedoumica da li je državni vrh smerao da krajnji rezultat tog kolosalnog naučnoistraživačkog poduhvata bude stvaranje atomske bombe. Okosnica tog projekta bio je tajnoviti naučni grad u naselju Vinča, ali je jednu od bitnih uloga imala i ustanova koja i danas postoji: Institut za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina (ITNMS). Osnovala ga je Vlada FNRJ uredbom od 27. marta 1948. Narednih godina nosio je različita imena, uglavnom takva da se nije mogla naslutiti njegova prava svrha – tehnološka ispitivanja i istraživanja mineralnih, prvenstveno nuklearnih sirovina, odnosno izdvajanje urana iz mineralnih i nekonvencionalnih sirovina, dobijanje nuklearno čistih soli i jedinjenja uranijuma pogodnih za dalju preradu i razvoj reaktorskih materijala.
„Velika očekivanja su bila od lokaliteta Kalna, na Staroj planini, gde je 1960. počeo da radi rudnik uranijuma ’Gabrovica’, s pratećim postrojenjima. Dobar deo kadra instituta, koji je tada imao 400 angažovanih stručnjaka raznih profila, bio je tamo angažovan”, kaže dr Miroslav Sokić, sadašnji direktor ITNMS-a.
Međutim, Jugoslavija je 1968. zvanično obustavila nuklearni program, rudnik podno Stare planine je zatvoren i tako je ostalo do danas. Institut je morao da redefiniše svoju svrhu, bez „atomskog pogona” koji je podrazumevao znatna sredstva iz državnog budžeta. Nova koncepcija bazirana je na direktnoj saradnji s privredom i proširenjem delatnosti u oblasti nemetala, obojenih i retkih metala, projektovanja, konsaltinga i zaštite životne sredine.
„Odrednica ’nuklearni’ u nazivu ostala je samo kao uspomena na ’rane radove’ instituta, na vreme kada smo, 1953. godine, imali čast da ugostimo i nobelovca Nilsa Bora, jednog od najznačajnijih naučnika 20. veka i oca savremene atomistike”, objašnjava dr Sokić.
Sredinom sedamdesetih, konsolidovani institut od UN programa za razvoj dobija 1,5 miliona dolara za realizaciju projekta „Industrijsko korišćenje i razvoj nemetaličkih sirovina u Srbiji”. Kao najinteresantnije nemetaličke sirovine označeni su kvarc, kvarcni pesak, kaolin, keramičke i vatrostalne gline. Istraživanja ležišta obavljana su u saradnji s eminentnim svetskim stručnjacima, a razgranata je i saradnja sa srodnim institucijama u zemlji i širom sveta, što je sačuvano do danas.
Strategijom naučnog i tehnološkog razvoja Srbije od 2010. do 2015. definisano je sedam prioriteta, a ITNMS je u njih četiri usmerio svoj dalji razvoj: novi materijali i nanonauke, zaštita životne sredine i klimatske promene, poljoprivreda i hrana, energetika i energetska efikasnost.
„Poslujemo i prihodujemo na tržištu, a realizujemo i sedam istraživačkih projekata koje finansira Ministarstvo prosvete. Nosioci smo dva bilateralna projekta, s Hrvatskom i Francuskom, a učestvujemo i u dva inovaciona projekta”, kaže direktor ITNMS-a dr Miroslav Sokić.
U okviru instituta, grupa istraživača se bavi konverzijom otpadne biomase u korisne proizvode. Na primer, od ostataka u preradi grožđa (komine) pravi se tzv. hidročađ. Najveći deo ugljenika iz biljnog otpada prevodi se u materiju sličnu lignitu, koja ne oslobađa ugljen-dioksid i metan u atmosferu.
Dobijanje energenata iz obnovljivih izvora je ono o čemu danas streme najveće svetske ekonomije. Sledeći taj trend, ITNMS je ponovo u prvim naučnim borbenim redovima – ovoga puta, na frontu za zdraviju i bezbedniju planetu.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
