Umetničko blago u selu Samošu

Neko reče da je Samoš „najbanatskije selo”, a moglo bi biti i najzabačenije – na samom rubu južnobanatske opštine Kovačica. Početkom 20. veka imalo je 538 kuća i 2.462 stanovnika. Jedan od njih, Vladimir M. Fijat, trgovački putnik, srpski dobrovoljac, solunski ratnik, kolekcionar, pa i poslastičar na dvoru Karađorđevića, darovao je rodnom Samošu dragocenu zaostavštinu.

Bio je to dragulj o kojem se malo znalo. Toliko, da se svojevremeno u lokalnom listu pojavilo pitanje – šta je sa umetničkim delima iz Legata Vladimira M. Fijata, jer iz štampe saznajemo da fali dve trećine dela.

Vredna dela u memli i prašini

Pitanje se odnosilo na izuzetnu zbirku umetnina koju je Vladimir svom zavičaju darovao na čuvanje. U njoj je bilo 294 slike, mnoštvo zapisa, dokumenata, povelja, vredan album sa 720 dokumentarnih fotografija iz Prvog svetskog rata, zasluženo ordenje. Bilo je tu i portreta predaka, takođe viđenijih ljudi u 19. i početkom 20. veka. Ostavio je apsolutno sav svoj imetak, sve što je sakupio tokom života dugog samo 55 godina, uveren da će biti savesno čuvano.

No, realnost je bila drugačija.

Akademski slikar Martin Kizur saznao je iz priča meštana neverovatnu istinu da su platna Ticijana, Rubensa, Modiljanija, Paje Jovanovića, Uroša Predića, Konstantina Danila, portret Tagore i crteži Direra, decenijama visili po kancelarijama, hodnicima, sali za venčanja i arhivarnici malenog Samoša, neadekvatno i nestručno smešteni, prepušteni memli i mehaničkim oštećenjima i seljeni u komšijska sela opštine, bez dokumentacije, inventarske liste, reversa.

Prašinu po podrumima hvatali su i album fotografija porodice Obrenović, Tolstojevo pismo, kao i vredna biblioteka Srpske književne zadruge.

Dragocena zaostavština nemilosrdno je razvlačena, te su nestali najvredniji komadi, a u zbirci je ostalo tek 109 dela i to u kritično lošem stanju. Išlo se dotle da nije pošteđeno ni Fijatovo ordenje – Karađorđeve zvezde s mačevima, Zlatna medalja za hrabrost i orden Krst Svetog Đorđa koji još jedini svedoči o hrabrosti čoveka koji je na front pošao prvog dana Velikog rata.

Podigla se javnost, te su 1988. godine umetnine sabrane, stručno obrađene i izložene najpre u ovdašnjem vatrogasnom domu, potom preseljene u mesnu kancelariju, a danas se nalaze u renoviranoj galeriji Doma kulture, nanovo otvorenoj pre četiri godine, koja ponosno nosi Fijatovo ime. Tu nas dočekuje Jelena Trajković rečima da ovde ima šta da se vidi, ali da je poseta još uvek slaba.

– Galerija „Vladimir Fijat” osnovana je upravo da bi se sprečili dalja otuđenja i propadanje njegove zaostavštine. Ovakva kakva jeste interesantna je za posetioce koji su, osim naive koja je proslavila ovaj kraj, željni i druge vrste slikarske umetnosti. Sanacijom objekta doveli smo je u zadovoljavajuće stanje, ali nedostaje više promocije, jer smo malo zabačeni i izvan glavnih putnih pravaca. Ipak, redovno priređujemo svečanosti, obeležavajući Fijatovo rođenje u novembru i smrt marta meseca. Okupi se onda u našem Samošu do hiljadu duša, pesnici, pisci, a redovno nam dolaze i đaci naše škole. Istoričari im pripovedaju o našem najpoznatijem pretku koji je i neretko junak njihovih pismenih radova – priča za „Magazin” Trajkovićeva.

Knez i kuvar

Radi pitoresknosti ove pripovesti, pa i u potrazi za odgovorima odakle Fijatu toliko bogatstvo, evo i jedne od verovatnijih verzija koja se nudi u prvom broju informativnog lista ovdašnje mesne zajednice – „Rekla-kazala”. Priča vodi i do samog dvora Karađorđevića, o uposleniku Fijatu na dvoru Njegovog veličanstva kralja Aleksandra koji je izgleda više voleo vinograde oko Topole nego umetnost, ali je zato Knez Pavle bio strastan kolekcionar i na toj tački našli su se knez i kuvar – poslastičar Vladimir.

Dobrovoljac sa Solunskog fronta

Vladimir M. Fijat rođen je 30. novembra 1883. kao treće od šestoro dece Marka i Olimpijade Fijat. U rodnom selu završio je osnovnu školu, a kasnije odlazi u Beograd na školovanje za trgovačkog putnika. Po izbijanju Prvog svetskog rata javlja se u dobrovoljce Srpske narodne vojske Kraljevine Srbije. Probijao je i Solunski front sa kog je doneo dragocenu foto-dokumentaciju i akvarele. Svoju zbirku umetničkih dela poklonio je Samošu pred smrt, marta 1959. godine.