Uroš Predić – vek srpske kulture

Naj­za­slu­žni­ji za ovu, za­i­sta sve­o­bu­hvat­nu po­stav­ku, i u umet­nič­kom ali i in­for­ma­tiv­nom smi­slu, je­ste Na­rod­ni mu­zej u Zre­nja­ni­nu ko­ji ču­va Le­gat Uro­ša Pre­di­ća i či­ja je iz­lo­žba nje­mu po­sve­će­na već odr­ža­na pro­šle go­di­ne u tom gra­du pre do­la­ska u Be­o­grad, i to po­vo­dom 160 go­di­na od nje­go­vog ro­đe­nja ka­da ju je po­se­ti­lo bli­zu 8.000 Zre­nja­ni­na­ca. 

Uz 32 sli­ke iz ove usta­no­ve, uti­sak upot­pu­nju­ju i tri de­la iz Umet­nič­ke zbir­ke SA­NU – por­tre­ti Vu­ke Ve­li­mi­ro­vić, Kse­ni­je Ata­na­si­je­vić i Mar­ka Mu­ra­ta – kao i sli­ka „Ko­sov­ka de­voj­ka” iz Mu­ze­ja gra­da Be­o­gra­da, ali i por­tret Mi­haj­la Pu­pi­na ko­ji je u vla­sni­štvu Cr­kve u Idvo­ru. 

Oli­ve­ra Sko­ko, autor­ka iz­lo­žbe i vi­ši ku­stos Na­rod­nog mu­ze­ja u Zre­nja­ni­nu, pod­se­ća na okol­no­sti pod ko­ji­ma je auto­rov le­gat do­speo u me­sto u ko­jem se do da­nas ču­va. 

– Sa­mo go­di­nu da­na po­sle sli­ka­re­ve smr­ti, 1954, u naš mu­zej na ini­ci­ja­ti­vu i in­si­sti­ra­nje La­za­ra Ni­ko­li­ća, ta­da­šnjeg nje­go­vog uprav­ni­ka, do­speo je go­to­vo ce­lo­ku­pan in­ven­tar Pre­di­će­vog be­o­grad­skog ate­ljea, ko­ji se na­la­zio u ku­ći nje­go­vog bra­ta, a u ko­jem je on pro­veo po­la svog ži­vo­ta, go­to­vo 44 go­di­ne. Tu je i pre­mi­nuo. Mi ču­va­mo i Pre­di­ćev po­če­tak i Pre­di­ćev kraj. Ima­mo nje­go­ve cr­te­že iz škol­skih da­na u Cre­pa­ji, ali i po­sled­nju, ne­do­vr­še­nu sli­ku „Ka­me­no­va­nje Sv. Ste­fa­na” ko­ja je za­te­če­na na šta­fe­la­ju. Iz­me­đu tih kraj­no­sti de­ša­vao se nje­gov ži­vot, dug 96 go­di­na. Sre­ća je da je on lič­no sa­ču­vao go­to­vo sve o se­bi, pa to da­nas ima­mo pri­vi­le­gi­ju da iz­lo­ži­mo – ob­ja­šnja­va Oli­ve­ra Sko­ko.

S tim u ve­zi, bo­ga­ta gra­đa gru­pi­sa­na je u ne­ko­li­ko te­mat­skih seg­me­na­ta, od nje­go­vog ško­lo­va­nja u rod­nom Or­lo­va­tu, pre­ko Pan­če­va, Be­ča, pu­to­va­nja po Ita­li­ji, po­vrat­ka u za­vi­čaj, pa do ko­nač­nog pre­se­lje­nja u Be­o­grad. Ta­ko­đe, po­seb­no je is­tak­nut Pre­di­ćev rad kao iko­no­pi­sca i por­tre­ti­ste, nje­gov od­nos sa čla­no­vi­ma fa­mi­li­je, kao i sa sli­ka­ri­ma Pa­jom Jo­va­no­vi­ćem i Ste­va­nom Alek­si­ćem, na­uč­ni­kom Mi­haj­lom Pu­pi­nom. Bo­ga­ta sa­ču­va­na ko­re­spon­den­ci­ja omo­gu­ća­va nam da sa­gle­da­mo i kon­tak­te ko­je je imao sa sa­vre­me­ni­ci­ma, is­tak­nu­tim po­je­din­ci­ma iz po­li­tič­kog, kul­tur­nog, pri­vred­nog i ver­skog ži­vo­ta. Zet mu je bio Ste­van Sto­ja­no­vić Mo­kra­njac, sa Dun­đer­ski­ma je bio u bli­skim kon­tak­ti­ma, sa La­zom Ko­sti­ćem, Be­tom Vu­ka­no­vić, Đor­đem Jo­va­no­vi­ćem ta­ko­đe. 

– Po­se­du­je­mo i je­di­ni cr­tež ko­ji je Pu­pin ura­dio u vre­me ka­da je bio Pre­di­ćev škol­ski drug, a reč je o jed­nom od­no­su vred­nom di­vlje­nja, pu­nom me­đu­sob­nog po­što­va­nja, po­dr­ške. Ču­va­mo i ma­ra­mi­cu na ko­joj je Pre­dić na­pi­sao da je njo­me po­sled­nji put obri­sao sve­tom vo­dom usne svo­je maj­ke na sa­mr­ti, ali i por­tret oca ko­ji je ura­đen ne­ko­li­ko da­na pre nje­go­ve smr­ti. Do sa­da ni­ka­da ni­su vi­đe­ni ni cr­te­ži po ko­ji­ma je ra­dio iko­ne za Nje­go­še­vu ka­pe­lu na Lov­će­nu ko­ja je sru­še­na. Jed­na od naj­po­zna­ti­jih Pre­di­će­vih sli­ka „Vi­zi­ja u obla­ci­ma” za­u­zi­ma po­seb­no me­sto uz de­talj­nu in­ter­pre­ta­ci­ju, sa upi­sa­nim ob­ja­šnje­nji­ma. Po­se­ban deo či­ni od­nos Pre­di­ća i Zre­nja­ni­na, od pr­vih do­la­za­ka u taj grad još u de­tinj­stvu, pre­ko ve­li­kog uzo­ra, beč­ke­reč­kog sli­ka­ra Kon­stan­ti­na Da­ni­la, do od­lu­ke gra­da da jed­nu uli­cu ime­nu­je po nje­mu – is­ti­če na­ša sa­go­vor­ni­ca, i do­da­je:

– Sve po­me­nu­to, za­jed­no sa sli­ka­re­vom „Auto­bi­o­gra­fi­jom”, ko­ju na sve­tlost da­na iz­no­si Ar­hiv SA­NU, do­pri­no­si to­me da se stek­ne uvid o kul­tu­ri jed­nog na­ro­da u tra­ja­nju od jed­nog ve­ka. Jer, ka­da go­vo­ri­mo o Pre­di­ću, mi, u stva­ri, go­vo­ri­mo o tom zna­ča­ju i tom vre­men­skom ra­spo­nu.  

Ču­ve­na „Ko­sov­ka de­voj­ka”

Ret­ko iz­la­ga­no, ma­da če­sto re­pro­du­ko­va­no, iko­nič­no de­lo „Ko­sov­ka de­voj­ka”, ko­je je jav­nost mo­gla da vi­di po­sled­nji put pre tri­na­est go­di­na, na­sta­lo je u Be­o­gra­du, 1919, na ime po­rudž­bi­ne Ko­la srp­skih se­sta­ra i na osno­vu broj­nih stu­di­ja ko­je je umet­nik iz­vo­dio ne­ko­li­ko go­di­na ra­ni­je. Na­dah­nu­će je bi­la isto­i­me­na kom­po­zi­ci­ja hr­vat­skog sli­ka­ra Pe­tra Ki­ke­re­ca iz 1879, dok su obo­ji­ca osnov­no po­la­zi­šte pro­na­šli u na­rod­noj pe­smi istog na­slo­va, o ko­joj je Pre­dić če­sto go­vo­rio kao o jed­noj od naj­lep­ših pe­sa­ma u isto­ri­ji srp­ske knji­žev­no­sti.  

– Ta pe­sma bi­la je sim­bol mi­ta o Ko­so­vu, pri če­mu Ko­sov­ka de­voj­ka ima vi­še­znač­nu ulo­gu u sa­mim sti­ho­vi­ma. Ona je i oža­lo­šće­na ve­re­ni­ca, ali i že­na ko­ja ne­gu­je ra­nje­ni­ke na sa­mom bo­jom po­lju, vr­še­ći i čin pred­smrt­nog pri­če­šća. Pre­di­će­va in­ter­pre­ta­ci­ja pe­sme iz­ve­de­na je u ide­a­li­zo­va­noj for­mi, ve­li­ki deo na­tu­ra­li­stič­ki re­či­ma opi­sa­nih de­ta­lja ni­je za­stu­pljen na sa­moj sli­ci, što va­ži za ra­ne ju­na­ka ili cr­ve­nu bo­ju kr­vi ko­jom je po­lje bi­lo obo­je­no. Rad sva­ka­ko po­se­du­je ve­li­ku sim­bo­li­ku, on sa­ži­ma mit i sud­bi­nu na­šeg na­ro­da, upu­ću­je i na sa­vre­me­no do­ba, vre­me Pr­vog svet­skog ra­ta, ta­ko da ima i uni­ver­zal­nu po­ru­ku. Ima­ju­ći u vi­du za ko­ga je ura­đe­na ja­sno je da sli­ku mo­že­mo tu­ma­či­ti i kroz kon­cept mi­lo­sr­đa, kao pri­kaz pre­te­če pr­vih bol­ni­čar­ki – pod­se­ća Isi­do­ra Sa­vić, ku­sto­ski­nja Mu­ze­ja gra­da Be­o­gra­da.