Kremaljski berberin

Postsovjetska Rusija putuje od Evrope ka evroazijskom prostoru. Bratimi se sa problematičnim državama i liderima. Putin gradi novi svet čiji je centar Rusija, Evropa je dobrodošao ali ne i neophodan partner, a  bivše sovjetske, bliskoistočne i balkanske teritorije poligoni razigravanja razbuđenih ambicija.

Putin ne želi vaskrsnuće SSSR-a već samo povratak imperijalnog sjaja Rusije pre revolucije 1917. Njegova spoljna politika teži povratku prestiža i bezbednosti, a ne proširenju teritorije. Sa takve pozicije, Putin, kao i Donald Tramp, ohrabruje sistem neliberalne demokratije koji bi da bude mustra za evropske leve i desne populiste, skripta za autoritarce, leksikon sistema u kome je narod u službi vlasti, a ne obrnuto.

U vreme raspada SSSR-a 1991. liberalne demokrate nadale su se da će Rusija ostvariti barem deo snova o političkim slobodama, dok je većinsko stanovništvo očekivalo vidljiv boljitak svakodnevnog života i podizanje zemlje sa kolena na koja je bacio Boris Jeljcin.

Šefu Kremlja jasno je da popularnost ne može da stekne hroničnim zaostajanjem ekonomije, kašnjenjem modernizacije ili eliminacijom korupcije – što su legati okrutne tranzicije koja je ispunila želje KGB bojara i okrutnih oligarha prepuštajući apatiji rabotnike iz fabrika i mužike sa polja.

Putin se oslonio na patriotizam, u čemu mu Zapad obilato pomaže uvredljivim nipodaštavanjem svega ruskog, guranjem zemlje koja je porazila Napoleona i Hitlera u geopolitičku usamljenost nedodirljivu za demokratsku transformaciju.

Osećaj nacionalne pripadnosti oduvek je bio moćno oružje politike. Vaspitavanje „zdravih, patriotski nastrojenih građana Rusije” sada je deo kampanje kojoj pripada i dečji vojnopatriotski pokret, Junarmija. Osnovana pre dve godine, Mlada armija zamišljena je kao „najmobilnija, najveća i najefikasnija dečja vojnopatriotska organizacija”.

Da li je to put koji Rusiju pretvara u dečji vrtić militantne autoritarnosti? Nova forma totalitarizma zabranjuje baletske predstave, Puškinovu „Priču o popu” ili britansku komediju „Smrt Staljina”, filmu koji ismeva strah kao omiljeni modus operandi svih autoritarnih režima.

Zabrana je „važan korak ka svetloj budućnosti”, saopštilo je Ministarstvo kulture bez odgovora na pitanje kakvu novu Rusiju prave deca koja se vaspitavaju vojnim paradama ili lažnim jurišima na maketu Rajhstaga, dok ih u istom duhu ohrabruju popovi Ruske pravoslavne crkve?

Upravljajući pažljivo patriotskom kampanjom kao što su to nekada činili Nikolaj Prvi, Aleksandar Treći ili Staljin, Putin je dostigao popularnost nezabeleženu u novijoj istoriji. Sada se, uz saglasnost blizu polovine Rusa koji smatraju da ništa ne treba menjati, sprema za predsedničke izbore 18. marta.

U simulaciji demokratije, bez nasilja kome bi pribegla diktatura, ali i bez nezavisnog parlamenta ili sudstva, u predsedničkoj trci učestvovaće osam kandidata. Putinov fokus nije na pobedi, ona je sa oko 70 odsto glasova izvesna, već se traži velika izlaznost kao mera legitimiteta.

Sve se preduzima da odziv bude visok, svakako viši od prošlogodišnjih izbora za Rusku dumu. Profesori opominju studente, šefovi zaposlene po bankama. Snimljen je video-spot koji onoga ko ne izađe na biralište plaši da će mu se gej useliti u stan. Ko ne bude glasao, moraće da objasni zašto.

Kampanja je odgovor na poziv na bojkot izbora koji je krajem januara uputio opozicioni lider Aleksej Navaljni. Putin je svestan da Navaljni ne predstavlja ozbiljan izazov, ali blokiran mu je veb-sajt.

Ruski sistem projektuje sliku jedinstva, ali je podeljen po raznim linijama: tvrdih bezbednjaka i ekonomskih liberala, između sučeljenih interesa biznisa, ali vlast ne želi da dopusti da se širi bilo kakav glas nezadovoljstva. U medijima se malo toga čuje o nezaposlenosti, sivoj ekonomiji ili cenzuri.

Opozicija se budi, kao što to sezonski radi uoči svakih izbora. Širom Rusije su krajem februara održane komemoracije pre tri godine ubijenom opozicionom lideru Borisu Nemcovu. „Rusija mora da se oslobodi Putina”, poručuju, ali eho tog glasa gubi se po stepama i tundrama.

Šef Kremlja je uspeo da liberalne rivale u dobroj meri predstavi kao izdajnike domovine. Prošlogodišnja anketa koju je sproveo analitički centar Levada pokazuje da trećina Rusa želi da budući predsednik čak zaoštri unutrašnju politiku.

Putin se opredelio za model stagnacije u stabilnosti. Vladimir Vladimirovič postao je žižna tačka rasplamsalog državnog patriotizma koji je Moskvi omogućio ključnu ulogu u rešavanju najakutnijih svetskih problema, ali Rusiji ne dozvoljava da se „obrije”.