Кремаљски берберин

Постсовјетска Русија путује од Европе ка евроазијском простору. Братими се са проблематичним државама и лидерима. Путин гради нови свет чији је центар Русија, Европа је добродошао али не и неопходан партнер, а  бивше совјетске, блискоисточне и балканске територије полигони разигравања разбуђених амбиција.

Путин не жели васкрснуће СССР-а већ само повратак империјалног сјаја Русије пре револуције 1917. Његова спољна политика тежи повратку престижа и безбедности, а не проширењу територије. Са такве позиције, Путин, као и Доналд Трамп, охрабрује систем нелибералне демократије који би да буде мустра за европске леве и десне популисте, скрипта за ауторитарце, лексикон система у коме је народ у служби власти, а не обрнуто.

У време распада СССР-а 1991. либералне демократе надале су се да ће Русија остварити барем део снова о политичким слободама, док је већинско становништво очекивало видљив бољитак свакодневног живота и подизање земље са колена на која је бацио Борис Јељцин.

Шефу Кремља јасно је да популарност не може да стекне хроничним заостајањем економије, кашњењем модернизације или елиминацијом корупције – што су легати окрутне транзиције која је испунила жеље КГБ бојара и окрутних олигарха препуштајући апатији работнике из фабрика и мужике са поља.

Путин се ослонио на патриотизам, у чему му Запад обилато помаже увредљивим ниподаштавањем свега руског, гурањем земље која је поразила Наполеона и Хитлера у геополитичку усамљеност недодирљиву за демократску трансформацију.

Осећај националне припадности одувек је био моћно оружје политике. Васпитавање „здравих, патриотски настројених грађана Русије” сада је део кампање којој припада и дечји војнопатриотски покрет, Јунармија. Основана пре две године, Млада армија замишљена је као „најмобилнија, највећа и најефикаснија дечја војнопатриотска организација”.

Да ли је то пут који Русију претвара у дечји вртић милитантне ауторитарности? Нова форма тоталитаризма забрањује балетске представе, Пушкинову „Причу о попу” или британску комедију „Смрт Стаљина”, филму који исмева страх као омиљени модус операнди свих ауторитарних режима.

Забрана је „важан корак ка светлој будућности”, саопштило је Министарство културе без одговора на питање какву нову Русију праве деца која се васпитавају војним парадама или лажним јуришима на макету Рајхстага, док их у истом духу охрабрују попови Руске православне цркве?

Управљајући пажљиво патриотском кампањом као што су то некада чинили Николај Први, Александар Трећи или Стаљин, Путин је достигао популарност незабележену у новијој историји. Сада се, уз сагласност близу половине Руса који сматрају да ништа не треба мењати, спрема за председничке изборе 18. марта.

У симулацији демократије, без насиља коме би прибегла диктатура, али и без независног парламента или судства, у председничкој трци учествоваће осам кандидата. Путинов фокус није на победи, она је са око 70 одсто гласова извесна, већ се тражи велика излазност као мера легитимитета.

Све се предузима да одзив буде висок, свакако виши од прошлогодишњих избора за Руску думу. Професори опомињу студенте, шефови запослене по банкама. Снимљен је видео-спот који онога ко не изађе на биралиште плаши да ће му се геј уселити у стан. Ко не буде гласао, мораће да објасни зашто.

Кампања је одговор на позив на бојкот избора који је крајем јануара упутио опозициони лидер Алексеј Наваљни. Путин је свестан да Наваљни не представља озбиљан изазов, али блокиран му је веб-сајт.

Руски систем пројектује слику јединства, али је подељен по разним линијама: тврдих безбедњака и економских либерала, између сучељених интереса бизниса, али власт не жели да допусти да се шири било какав глас незадовољства. У медијима се мало тога чује о незапослености, сивој економији или цензури.

Опозиција се буди, као што то сезонски ради уочи сваких избора. Широм Русије су крајем фебруара одржане комеморације пре три године убијеном опозиционом лидеру Борису Немцову. „Русија мора да се ослободи Путина”, поручују, али ехо тог гласа губи се по степама и тундрама.

Шеф Кремља је успео да либералне ривале у доброј мери представи као издајнике домовине. Прошлогодишња анкета коју је спровео аналитички центар Левада показује да трећина Руса жели да будући председник чак заоштри унутрашњу политику.

Путин се определио за модел стагнације у стабилности. Владимир Владимирович постао је жижна тачка распламсалог државног патриотизма који је Москви омогућио кључну улогу у решавању најакутнијих светских проблема, али Русији не дозвољава да се „обрије”.