Sve je u ru­še­nju pra­vi­la

Ljud­sko po­na­ša­nje je oči­to va­ša cen­tral­na te­ma. Za­što vas ono to­li­ko pro­vo­ci­ra?

Pro­vo­ci­ra me jed­no­stav­no za­to što sam čo­vek. Pro­šle go­di­ne sam po­sta­vio de­lo pod na­zi­vom „Morph –Ret­hink hu­man be­ha­vi­o­ur” („Pre­o­bra­že­no”), za­to što se stal­no pi­tam za­što smo mi ova­kvi ka­kvi je­smo. Ose­ćam kao da sto­jim ne­gde spo­lja i sve po­sma­tram. Pre­i­spi­tu­jem se, sme­jem se, pla­čem, za­ču­đen sam ka­ko smo mi lju­di ta­ko de­struk­tiv­ni, šta pra­vi­mo, gra­di­mo…. 

Ko­li­ko god  vas ne­ke stva­ri ras­tu­žu­ju ipak u svo­ja de­la uno­si­te i ko­mič­ne ele­men­te, ili mi se či­ni?

Da, uno­sim. Tu­žne stva­ri ta­ko­đe mo­gu da ima­ju sme­šnu stra­nu. Že­lim da uka­žem da lju­di če­sto za­bo­ra­ve da mo­gu da pro­me­ne ne­što u ži­vo­tu. Ima­mo i ma­štu i moć da to ura­di­mo. Sve je u ru­še­nju pra­vi­la. Po­ne­kad mo­raš da po­me­riš gra­ni­ce, da bi mo­gao da di­šeš i ra­diš ne­što no­vo.

Sti­ven Ho­king je go­vo­rio da bi ži­vot bio tra­gi­čan da ni­je sme­šan, da li mi­sli­te isto?

Ajn­štajn je re­kao slič­nu stvar. Bi­lo je i onih ko­ji su tvr­di­li da mo­žeš lju­di­ma da­ti ne­što na­me­nje­no nji­ho­vom umu, ali mo­raš im pru­ži­ti i smeh, jer je to ne­što što ih spa­ja.

Da li me­sto u ko­jem čo­vek ži­vi od­re­đu­je nje­go­vu sud­bi­nu? Vi ste iza­bra­li Ko­pen­ha­gen i Dan­sku, da li je to isti­na?

Po­ti­čem iz ma­log me­sta Aku­re­i­ra na se­ve­ru Islan­da. Oti­šao sam iz nje­ga, jer mi je tre­ba­lo da do­đem do  va­zdu­ha i do pro­sto­ra za svo­je mi­sli. Sma­tram da bi sva­ko mo­rao da ode ne­gde dru­gde da bi se pro­na­šao. Bi­lo je po­treb­no da po­beg­nem iz tog ma­log me­sta, da bih se­bi do­zvo­lio da bu­dem ova­ko lud i kre­a­ti­van, kao što sam sa­da. 

Ra­di­te li tre­nut­no na no­vim pro­jek­ti­ma?

Upra­vo se ba­vim vi­deo epi­zo­da­ma, za­pra­vo krat­kim pri­ča­ma, u tri­na­est na­sta­va­ka, ko­je ću ob­ja­vi­ti po­čet­kom ju­na. Mo­že­te ih pra­ti­ti na in­ter­ne­tu pod na­zi­vom „Ro­om for one” (So­ba za jed­nu oso­bu). Ra­di se o oso­bi, ko­ja je pot­pu­no zdra­va, ali be­ži od ži­vo­ta u bol­ni­cu i tu že­li da osta­ne. Kon­stant­no se po­vre­đu­je ka­ko bi tu bo­ra­vi­la što du­že i po­be­gla od sve­ta. Svi po­ne­kad ima­mo ta­kvu že­lju za be­gom usled ten­zi­ja, od ko­jih se ja bra­nim re­ci­mo me­di­ta­ci­jom. I moj po­sao me po­vre­me­no spa­sa­va, jer sam do­sta po­ve­zan sa me­di­ji­ma.  To je po­ne­kad stvar­no lud svet i pro­sto si za­ro­bljen u nje­mu.

Da li mo­že­te da de­fi­ni­še­te va­šu ži­vot­nu fi­lo­zo­fi­ju i u ko­jim umet­no­sti­ma, osim ove ko­jom se ba­vi­te, uži­va­te?

Još uvek tra­gam za svo­jom ži­vot­nom fi­lo­zo­fi­jom i vo­leo bih da imam jed­nu. Pro­bu­dim se sva­kog ju­tra i mi­slim dru­ga­či­je, iz­gu­bim na­du, pa je na­đem opet. Ina­če vo­lim mu­ze­je, sli­ke, skulp­tu­re, ap­strakt­nu umet­nost, nad­re­a­li­zam, po­sto­ji ne­što esen­ci­jal­no u sve­mu to­me. Bu­de mi do­sad­no kad ne­ko že­li da mi is­pri­ča pri­ču, jer že­lim sam da raz­u­mem su­šti­nu. Vo­lim An­sel­ma Ki­fe­ra, ne­mač­kog sli­ka­ra i va­ja­ra.