Све је у ру­ше­њу пра­ви­ла

Људ­ско по­на­ша­ње је очи­то ва­ша цен­трал­на те­ма. За­што вас оно то­ли­ко про­во­ци­ра?

Про­во­ци­ра ме јед­но­став­но за­то што сам чо­век. Про­шле го­ди­не сам по­ста­вио де­ло под на­зи­вом „Morph –Ret­hink hu­man be­ha­vi­o­ur” („Пре­о­бра­же­но”), за­то што се стал­но пи­там за­што смо ми ова­кви ка­кви је­смо. Осе­ћам као да сто­јим не­где спо­ља и све по­сма­трам. Пре­и­спи­ту­јем се, сме­јем се, пла­чем, за­чу­ђен сам ка­ко смо ми љу­ди та­ко де­струк­тив­ни, шта пра­ви­мо, гра­ди­мо…. 

Ко­ли­ко год  вас не­ке ства­ри рас­ту­жу­ју ипак у сво­ја де­ла уно­си­те и ко­мич­не еле­мен­те, или ми се чи­ни?

Да, уно­сим. Ту­жне ства­ри та­ко­ђе мо­гу да има­ју сме­шну стра­ну. Же­лим да ука­жем да љу­ди че­сто за­бо­ра­ве да мо­гу да про­ме­не не­што у жи­во­ту. Има­мо и ма­шту и моћ да то ура­ди­мо. Све је у ру­ше­њу пра­ви­ла. По­не­кад мо­раш да по­ме­риш гра­ни­це, да би мо­гао да ди­шеш и ра­диш не­што но­во.

Сти­вен Хо­кинг је го­во­рио да би жи­вот био тра­ги­чан да ни­је сме­шан, да ли ми­сли­те исто?

Ајн­штајн је ре­као слич­ну ствар. Би­ло је и оних ко­ји су твр­ди­ли да мо­жеш љу­ди­ма да­ти не­што на­ме­ње­но њи­хо­вом уму, али мо­раш им пру­жи­ти и смех, јер је то не­што што их спа­ја.

Да ли ме­сто у ко­јем чо­век жи­ви од­ре­ђу­је ње­го­ву суд­би­ну? Ви сте иза­бра­ли Ко­пен­ха­ген и Дан­ску, да ли је то исти­на?

По­ти­чем из ма­лог ме­ста Аку­ре­и­ра на се­ве­ру Ислан­да. Оти­шао сам из ње­га, јер ми је тре­ба­ло да до­ђем до  ва­зду­ха и до про­сто­ра за сво­је ми­сли. Сма­трам да би сва­ко мо­рао да оде не­где дру­где да би се про­на­шао. Би­ло је по­треб­но да по­бег­нем из тог ма­лог ме­ста, да бих се­би до­зво­лио да бу­дем ова­ко луд и кре­а­ти­ван, као што сам са­да. 

Ра­ди­те ли тре­нут­но на но­вим про­јек­ти­ма?

Упра­во се ба­вим ви­део епи­зо­да­ма, за­пра­во крат­ким при­ча­ма, у три­на­ест на­ста­ва­ка, ко­је ћу об­ја­ви­ти по­чет­ком ју­на. Мо­же­те их пра­ти­ти на ин­тер­не­ту под на­зи­вом „Ro­om for one” (Со­ба за јед­ну осо­бу). Ра­ди се о осо­би, ко­ја је пот­пу­но здра­ва, али бе­жи од жи­во­та у бол­ни­цу и ту же­ли да оста­не. Кон­стант­но се по­вре­ђу­је ка­ко би ту бо­ра­ви­ла што ду­же и по­бе­гла од све­та. Сви по­не­кад има­мо та­кву же­љу за бе­гом услед тен­зи­ја, од ко­јих се ја бра­ним ре­ци­мо ме­ди­та­ци­јом. И мој по­сао ме по­вре­ме­но спа­са­ва, јер сам до­ста по­ве­зан са ме­ди­ји­ма.  То је по­не­кад ствар­но луд свет и про­сто си за­ро­бљен у ње­му.

Да ли мо­же­те да де­фи­ни­ше­те ва­шу жи­вот­ну фи­ло­зо­фи­ју и у ко­јим умет­но­сти­ма, осим ове ко­јом се ба­ви­те, ужи­ва­те?

Још увек тра­гам за сво­јом жи­вот­ном фи­ло­зо­фи­јом и во­лео бих да имам јед­ну. Про­бу­дим се сва­ког ју­тра и ми­слим дру­га­чи­је, из­гу­бим на­ду, па је на­ђем опет. Ина­че во­лим му­зе­је, сли­ке, скулп­ту­ре, ап­стракт­ну умет­ност, над­ре­а­ли­зам, по­сто­ји не­што есен­ци­јал­но у све­му то­ме. Бу­де ми до­сад­но кад не­ко же­ли да ми ис­при­ча при­чу, јер же­лим сам да раз­у­мем су­шти­ну. Во­лим Ан­сел­ма Ки­фе­ра, не­мач­ког сли­ка­ра и ва­ја­ра.