Istraživač sam, ne ostajem zaključan

Na granici između opažanja, intelekta, mašte i emocija nastaju zapravo sva Antonovićeva dela. Mnoge cikluse je stvorio i domaštao, da podsetimo da su to, između ostalih, bile „Kuće nepoznatih vlasnika”, „Beograd na Meteorima”, „Anonimusi” i sada najnoviji „Beograd na vodama”. Moma Antonović je veseo sagovornik, rado ispriča i poneku anegdotu o zanimljivim ljudima sa kojima je sarađivao na beogradskoj akademiji, kao student u klasi Nedeljka Gvozdenovića. Bio je uspešan pedagog, dva puta prodekan i u tri mandata dekan na FLU. Kao slikar je priredio oko 70 samostalnih i učestvovao na 600 kolektivnih postavki širom sveta.

– Sa Ušća vidite Dunav, hitru reku i tihu Savu, a Kalemegdan me podseti često na pramac broda. Vidim Sabornu crkvu kao da je kapetan, onda niz kuća sledi i dođem do Beograđanke, koja je kao odžak parobroda i na kraju vidim Hram Svetog Save, sa asocijacijama na kormilara. I u toj igri nastade moja ideja da naslikam ciklus „Beograd na vodama”. Moj profesor Gvozdenović mi je davno kao studentu govorio da sednem u autobus i razgledam Beograd i naravno da sam ga zavoleo. Na većini ovih dela koja su sada izložena dominira Hram Svetog Save koji sam iz svog ateljea fotografisao kako su napredovale faze njegovog zidanja. Ta nova inspiracija vezana je za Beograd koji je za mene i dalje usidreni brod na ušću, najčudnijem koje postoji, gde se dve ogromne reke stapaju baš na tom mestu – kaže poznati slikar za „Politiku”.

Moma Antonović se takođe priseća kako mu je svojevremeno Mića Popović rekao da „samoća nije zid prema ljudima, već je potrebna stvaraocu, nju obeležava sloboda, koja obezbeđuje punu samostalnost, lični stav, ne treba neko vas da procenjuje, već ta procena treba da bude sadržana u samom stvaralačkom činu”.

– Istraživač sam, ne ostajem zaključan. Ako se zasitim Beograda ili drugih motiva onda prelazim na anonimuse koje slikam inspirisan šetnjom ili čekanjem u ambulanti. Moji crteži ne nastaju uvek u ateljeu, već i u stanu. Kad supruga zaspi ja prostrem čaršav na sto i onda te radove nazivam kuhinjskim crtežima. Inače, slikam svakog dana i zato kolege za mene kažu da sam slikar činovnik. Inače, šta bih sa kritičarima mogao da pričam kad ni sam ne mogu ponekad da iskažem ono što sam uradio. Čak i supruga često nađe na mojim slikama nešto što uopšte nisam ni naslikao, – šaljivo komentariše umetnik sam sebe.

Na jednom od izloženih dela nalaze se četiri beogradska verska, ljudska, humana stuba, kao stecišta svih ljudi, tu su naslikane crkve Sveta Petka, Ružica, Saborna i Hram Svetog Save na jednom mestu. Antonović priznaje da je bežao od te slike dugo, ali joj se i vraćao, ona se nalazi na katalogu koji prati ovu postavku pod nazivom „ Hram sa Ružicom”.

Slikanje portreta sa rukama

– Moji profesori su uvek govorili da kad slikamo portrete obavezno tražimo karakter, on je važan i obavezno je da naslikamo i ruke jer su deo glave i misli. Tek tada je portret celovit. Mnogo su naši profesori znali o tome. I zahvaljujući tome uspostavio sam i svoj profesorski ritam, a to je da svaki student zahteva poseban program učenja – kaže Moma Antonović.