Истраживач сам, не остајем закључан

На граници између опажања, интелекта, маште и емоција настају заправо сва Антоновићева дела. Многе циклусе је створио и домаштао, да подсетимо да су то, између осталих, биле „Куће непознатих власника”, „Београд на Метеорима”, „Анонимуси” и сада најновији „Београд на водама”. Мома Антоновић је весео саговорник, радо исприча и понеку анегдоту о занимљивим људима са којима је сарађивао на београдској академији, као студент у класи Недељка Гвозденовића. Био је успешан педагог, два пута продекан и у три мандата декан на ФЛУ. Као сликар је приредио око 70 самосталних и учествовао на 600 колективних поставки широм света.

– Са Ушћа видите Дунав, хитру реку и тиху Саву, а Калемегдан ме подсети често на прамац брода. Видим Саборну цркву као да је капетан, онда низ кућа следи и дођем до Београђанке, која је као оџак пароброда и на крају видим Храм Светог Саве, са асоцијацијама на кормилара. И у тој игри настаде моја идеја да насликам циклус „Београд на водама”. Мој професор Гвозденовић ми је давно као студенту говорио да седнем у аутобус и разгледам Београд и наравно да сам га заволео. На већини ових дела која су сада изложена доминира Храм Светог Саве који сам из свог атељеа фотографисао како су напредовале фазе његовог зидања. Та нова инспирација везана је за Београд који је за мене и даље усидрени брод на ушћу, најчуднијем које постоји, где се две огромне реке стапају баш на том месту – каже познати сликар за „Политику”.

Мома Антоновић се такође присећа како му је својевремено Мића Поповић рекао да „самоћа није зид према људима, већ је потребна ствараоцу, њу обележава слобода, која обезбеђује пуну самосталност, лични став, не треба неко вас да процењује, већ та процена треба да буде садржана у самом стваралачком чину”.

– Истраживач сам, не остајем закључан. Ако се заситим Београда или других мотива онда прелазим на анонимусе које сликам инспирисан шетњом или чекањем у амбуланти. Моји цртежи не настају увек у атељеу, већ и у стану. Кад супруга заспи ја прострем чаршав на сто и онда те радове називам кухињским цртежима. Иначе, сликам сваког дана и зато колеге за мене кажу да сам сликар чиновник. Иначе, шта бих са критичарима могао да причам кад ни сам не могу понекад да искажем оно што сам урадио. Чак и супруга често нађе на мојим сликама нешто што уопште нисам ни насликао, – шаљиво коментарише уметник сам себе.

На једном од изложених дела налазе се четири београдска верска, људска, хумана стуба, као стецишта свих људи, ту су насликане цркве Света Петка, Ружица, Саборна и Храм Светог Саве на једном месту. Антоновић признаје да је бежао од те слике дуго, али јој се и враћао, она се налази на каталогу који прати ову поставку под називом „ Храм са Ружицом”.

Сликање портрета са рукама

– Моји професори су увек говорили да кад сликамо портрете обавезно тражимо карактер, он је важан и обавезно је да насликамо и руке јер су део главе и мисли. Тек тада је портрет целовит. Много су наши професори знали о томе. И захваљујући томе успоставио сам и свој професорски ритам, а то је да сваки студент захтева посебан програм учења – каже Мома Антоновић.