Lončarima stiže pomoć

U strahu da grad tako „ne opere ruke” od njih, a oni doveka ostanu bez krova nad glavom, privremeno su se smestili kod Snežanine sestre i zeta u iznajmljenoj garsonjeri. Njih šestoro već tri meseca žive u jednom sobičku. Ali, Lončarima se polako vraća nada, nakon što je poslednjih dana, zahvaljujući tekstu u „Politici”, na njihov račun uplaćeno više od 300 evra pomoći. Skromno, ali od srca. I sudeći po reakcijama čitalaca, čini se da je ovo tek početak.

Penzionerku iz Zemuna dirnula je sudbina ovih ljudi. Nakon što je pročitala naš tekst, ona i njen sin izdvojili su 35.000 dinara i uplatili porodici Lončar. Kao i većina iskreno humanih ljudi, zamolili su da im imena ne pominjemo.

– Građansku dužnost ispunjavam plaćanjem poreza, a hrišćanska dužnost u dane posta navela me je da ovim nesrećnim ljudima pomognemo. Nisu neke pare, ali toliko smo mogli. Žao mi je kad ljudi stradaju i smatram da je to momenat kad država treba da pomogne, ne može se čekati dobra volja ljudi. Gde je tu država, grad Smederevo, zašto nisu do sada pomogli? Nije se moglo očekivati da ti ljudi plaćaju osiguranje kad su ionako jedva preživljavali, i to je slučaj u 99 odsto situacija kada ljudima izgore kuće. Sramota je za državu i grad, ali to ne znači da i mi treba da okrenemo leđa kao ljudi. Na drugoj strani, mnogo je sličnih primera i ne može se svima pomoći – kaže ova humana žena.

Još jedan naš čitalac iz Beograda javio se da pomogne. Nakon što je njegova prijateljica podelila tekst na „Fejsbuku”, odlučio je da se i on odazove. Zaposlen je kod privatnika i, shodno mogućnostima, izdvojio je simboličan iznos za porodicu Lončar. Njegova poznanica, inače prosvetni radnik, i sama je uplatila skromna sredstva ovoj porodici nakon što je iz novina saznala za njihovu tragediju. Dodatno se informisala kod kolege koji je nastavnik Snežaninoj ćerki Milici, učenici sedmog razreda.

– U potpunom očaju nalazim snage da verujem da postoje ljudi spremni da nam pomognu. Zahvalna sam im i želim im svako dobro. Njihovo malo za nas je kao kuća, a ja želim da verujem da će nam ta dobra volja ljudi zaista i postati nova kuća, koju ćemo sagraditi uz njihovu pomoć – kaže za „Politiku” Snežana Lončar.

Zahvalna je, kaže, i razrednoj starešini njene ćerke i direktoru škole, koji su pokrenuli inicijativu da zaposleni u ovdašnjim osnovnim školama izdvoje po hiljadu dinara od plata. Deo novca prikupili su i učenici, Miličini drugari.

Snežana Lončar smatra da nije slučajno što je vatrenoj stihiji odolela jedino ikona Svetog Jovana. I to drvena. Plamen je progutao sve, osim nje. Od tada se nada i moli svecu zaštitniku. I dobrim ljudima.

– Grad nam, osim 10.000 dinara, nije dao ništa, niti više pitaju za nas. Izgleda da smo precrtani i otpisani. Još ne znamo ni šta je uzrok požara, kažu da sačekamo. Ostaje nam samo da verujemo u božju pomoć i dobru volju humanih ljudi, poput vaših čitalaca – kaže Snežana.

Podsećanja radi, 14. januara, u ranu zoru, u Čapajevoj ulici u Smederevu izbio je požar, a tri porodice u nekoliko minuta ostale su bez krova nad glavom. Montažne barake izgorele su do temelja.

Porodice Savić, Lukić i Lončar, koje su osim zidova delile slične sudbine, još čekaju, a ni same ne znaju šta. Jedina želja im je da se skuće.

„Politika” apeluje na svoje čitaoce da, shodno mogućnostima, pomognu da ovim porodicama zajedno ostvarimo san.