Nacisti govore „zlatnim ustima”

– Slušati pesmu na stranom jeziku liči na posetu koncertnom izvođenju. Još ako možete da pratite pismeni prevod, to je još bolje, primetio je naš sagovornik iz Nemačke Tomas Volfart, osnivač i direktor „Kuće poezije”, odgovoran za blizu 100 događaja godišnje na sceni savremene nemačke i internacionalne književnosti, kao i za najveći evropski poetski festival u Berlinu.

Možda je jedan od najboljih odgovora na pitanje o smislu poezije danas dala naša pesnikinja Ana Ristović, koja je zapazila da pisati poeziju znači vršiti vrstu radikalne intervencije u društvu, da to znači biti aktivista.

Zbog toga je gost iz Hrvatske Vlado Martek potvrdio svoj davnašnji stav da je upravo spontana akcija energija koja oživljava poeziju, otvoreno istupanje bez prethodno smišljenog scenarija. Martek kao stvaralac koji je šezdesetih i sedamdesetih godina ukazivao na internacionalni i univerzalni jezik poezije svojom pojavom upućuje na izložbu u Galeriji „Podroom”, u kojoj će do 29. marta biti održana izložba „Poezija i performans. Istočnoevropska perspektiva”, koja ukazuje na fenomene umetničkih kolektiva i supkulturne zajednice ovog istočnog miljea. Tu kao posetioca srećemo Tomasa Volfarta koji pobuđuje pitanja o velikom Berlinskom festivalu poezije:

– Kada smo osnivali Berlinski festival poezije, 2000. godine, ljudi su se pitali: „Čemu poezija?”. Danas je ovaj festival prerastao u jedan od najvećih u Evropi, a tokom devet dana okupimo oko 150 umetnika iz celog sveta i do deset hiljada posetilaca. Poređenja radi, najveći poetski festivali u Kolumbiji i Venecueli privuku i do 30 hiljada ljudi. Na Berlinskom festivalu, neki od najvažnijih pesnika čitaju svoju poeziju na maternjem jeziku, dok posetioci mogu da prate prevod u štampanom obliku. Posebno mesto na festivalu zauzimaju prevodilačke radionice, a poezija se prevodi sa svih jezika sveta. Berlinski festival simbolički seže do vremena kada je poezija tek nastajala, kada je bila usmena i bila prenošena pamćenjem. Težimo da podsetimo na taj drevni period, pre pronalaska štampe, kada je poezija komunicirala zvukom, rimom, muzikom i pokretom, kaže Volfart.

Još jedan od fenomena koje potvrđuje Berlinski festival poezije, a koji je uočljiv i u Kulturnom centru Beograda, jeste da ljudi još više od posedovanja poetskih knjiga vole da dolaze na javna čitanja zbog toga što je izgovorena rečenica instrument pesme, kako zapaža naš sagovornik.

– Glas je kao instrument koji izvodi partituru pesme. Zbog toga je poezija bliža muzici nego prozi, mada se njeno prisustvo može naći i u drugim umetnostima, u teatru, slikarstvu, igri, filmu. Poezija je vezana za film od njegovog nastanka. Najstarije ostvarenje u žanru poetskog filma „Noć pre Božića”, iz 1905. godine, snimio je Edvin S. Porter u Americi. Danas, u doba informacionih tehnologija lakše je snimiti takav film koji, po mom mišljenju, ne treba da ilustruje pesmu, već da prati poetsku strukturu, da stvara novu realnost. Od 2002. godine Berlinski poetski festival bavi se žanrom poetskog filma, i od tada smo širom sveta dobili više od 8.500 filmskih ostvarenja. Od nas zavisi kakva će biti budućnost poezije. Važno je da je izvedemo na scenu, suočimo pesnike sa publikom, zaključuje Volfart.

„Desnici nedostaje smisao za humor”, čulo se zatim u ovom ambijentu podrumske galerije KCB-a, kada je troje mladih ljudi iz grupe „Nacista i Zlatousti” (Beč, Berlin): Sandra Gugić, Tomas Arst i Gerhild Štajnbuh, održalo performans protiv desničarskih snaga u Evropi. Oni poeziju uzdižu do forme otpora, postavljajući pitanja o tome kako je ono „mi” postalo tako toksično, zašto nacisti nekada govore „zlatnim ustima”, dok kultura, obrazovni sistem i inteligencija posrću pod teretom nacionalizama.