Нацисти говоре „златним устима”

– Слушати песму на страном језику личи на посету концертном извођењу. Још ако можете да пратите писмени превод, то је још боље, приметио је наш саговорник из Немачке Томас Волфарт, оснивач и директор „Куће поезије”, одговоран за близу 100 догађаја годишње на сцени савремене немачке и интернационалне књижевности, као и за највећи европски поетски фестивал у Берлину.

Можда је један од најбољих одговора на питање о смислу поезије данас дала наша песникиња Ана Ристовић, која је запазила да писати поезију значи вршити врсту радикалне интервенције у друштву, да то значи бити активиста.

Због тога је гост из Хрватске Владо Мартек потврдио свој давнашњи став да је управо спонтана акција енергија која оживљава поезију, отворено иступање без претходно смишљеног сценарија. Мартек као стваралац који је шездесетих и седамдесетих година указивао на интернационални и универзални језик поезије својом појавом упућује на изложбу у Галерији „Podroom”, у којој ће до 29. марта бити одржана изложба „Поезија и перформанс. Источноевропска перспектива”, која указује на феномене уметничких колектива и супкултурне заједнице овог источног миљеа. Ту као посетиоца срећемо Томаса Волфарта који побуђује питања о великом Берлинском фестивалу поезије:

– Када смо оснивали Берлински фестивал поезије, 2000. године, људи су се питали: „Чему поезија?”. Данас је овај фестивал прерастао у један од највећих у Европи, а током девет дана окупимо око 150 уметника из целог света и до десет хиљада посетилаца. Поређења ради, највећи поетски фестивали у Колумбији и Венецуели привуку и до 30 хиљада људи. На Берлинском фестивалу, неки од најважнијих песника читају своју поезију на матерњем језику, док посетиоци могу да прате превод у штампаном облику. Посебно место на фестивалу заузимају преводилачке радионице, а поезија се преводи са свих језика света. Берлински фестивал симболички сеже до времена када је поезија тек настајала, када је била усмена и била преношена памћењем. Тежимо да подсетимо на тај древни период, пре проналаска штампе, када је поезија комуницирала звуком, римом, музиком и покретом, каже Волфарт.

Још један од феномена које потврђује Берлински фестивал поезије, а који је уочљив и у Културном центру Београда, јесте да људи још више од поседовања поетских књига воле да долазе на јавна читања због тога што је изговорена реченица инструмент песме, како запажа наш саговорник.

– Глас је као инструмент који изводи партитуру песме. Због тога је поезија ближа музици него прози, мада се њено присуство може наћи и у другим уметностима, у театру, сликарству, игри, филму. Поезија је везана за филм од његовог настанка. Најстарије остварење у жанру поетског филма „Ноћ пре Божића”, из 1905. године, снимио је Едвин С. Портер у Америци. Данас, у доба информационих технологија лакше је снимити такав филм који, по мом мишљењу, не треба да илуструје песму, већ да прати поетску структуру, да ствара нову реалност. Од 2002. године Берлински поетски фестивал бави се жанром поетског филма, и од тада смо широм света добили више од 8.500 филмских остварења. Од нас зависи каква ће бити будућност поезије. Важно је да је изведемо на сцену, суочимо песнике са публиком, закључује Волфарт.

„Десници недостаје смисао за хумор”, чуло се затим у овом амбијенту подрумске галерије КЦБ-а, када је троје младих људи из групе „Нациста и Златоусти” (Беч, Берлин): Сандра Гугић, Томас Арст и Герхилд Штајнбух, одржало перформанс против десничарских снага у Европи. Они поезију уздижу до форме отпора, постављајући питања о томе како је оно „ми” постало тако токсично, зашто нацисти некада говоре „златним устима”, док култура, образовни систем и интелигенција посрћу под теретом национализама.