Nova generacija povlači granicu

O deceniji i po u Iraku posle Sadama ovih dana u „Njujork tajmsu” piše iračko-američki intelektualac Sinan Antun i kaže da iako je život pod paskom režima bio nepodnošljiv – danas je gore. Za 15 godina od invazije niko ne zna koliko je Iračana poginulo. Neke procene idu i na više od milion žrtava...

No, zajedničko obema intervencijama jesu otisci prstiju jedne generacije političara koja je vedrila i oblačila tadašnjom globalnom političkom arenom, a njihov rukopis prepoznatljiv je po zaklanjanju iza fraza koje igraju na emotivnu stranu posmatrača, s valjda najciničnijom od svih – onom o „humanitarnim intervencijama”. U predvečerje NATO bombardovanja SRJ Toni Bler je najavio da „nova generacija povlači granicu”. Biće to borba za „vrednosti”, za „novi internacionalizam u kojem se više neće tolerisati brutalna represija celih etničkih grupa” i „oni koji su odgovorni za takve zločine više nemaju gde da se sakriju”. Objašnjavajući naciji humanu stranu svoje intervencionističke doktrine, Bil Klinton je rekao: „Postoje situacije u kojima jednostavno više ne možete okretati glavu na drugu stranu.”

Dobrovoljno pristajući da budu saučesnici, najuticajniji svetski mediji su zatvorili svoje novinske stupce i prostor u etru za sve one koji su možda mislili drugačije. Uzalud su pojedini intelektualci upozoravali da se u trenucima dvoipomesečnog bombardovanja SRJ u jednoj od najvažnijih članica NATO – Turskoj – događa nehumano postupanje prema kurdskoj manjini. Njihove reči su ostajale daleko ispod radara „nove generacije” i njenih „ratova za vrednosti.” Tek naknadna pamet je makar malo osvetlila nedostupne koridore u kojima su donošene odluke od globalne političke važnosti. Zahvaljujući ogromnom naporu ser Džona Čilkota svet je saznao pozadinu sazrevanja kontroverzne odluke o upadu u Irak. U moru materijala (reč je o 12 tomova ili 2.600.000 reči) Čilkotove komisije izdvojilo se ono sada već antologijsko Blerovo pismo duboke odanosti Bušu. 

„Biću uz tebe šta god da odlučiš”, piše Toni Bler. On ipak upozorava američkog predsednika na rizike ulaska u još jednu vojnu avanturu: „To nije Kosovo, to nije Avganistan, to nije čak ni Zalivski rat.”

SMENA GENERACIJA: Tada napravljeni presedani stvorili su pretpostavke za narušavanje ravnoteže i nastanak haosa u koji je danas gurnut veliki deo Bliskog istoka. I još nešto: ojačala je cela jedna nova generacija političara koja je bila nezamisliva pre samo 15 ili 20 godina. Za razliku od svojih „liberalnih” prethodnika, oni se i ne trude da pokažu da makar deklarativno veruju u mantre u koje su se zaklinjali političari koji su dominirali u periodu na raskršću dva veka.

Koliko prošlog vikenda Rusija je po četvrti put dobila istog predsednika, a Kina je dala zeleno svetlo za neograničenu vladavinu svog lidera. Donald Tramp, prizor iz najgorih „liberalnih” košmara, odjednom je java, i to voljom glasača.

Šta se dogodilo?

Jačanje autoritarnih lidera koji vladaju gvozdenom pesnicom u velikoj meri je produkt grešaka koje su napravili takozvani društveno prihvatljivi političari. Zapravo, na neki način su oni doprineli kreiranju ovih potencijalnih opasnosti za demokratske vrednosti. Kako drugačije objasniti činjenicu da je posle verovatno najuglađenijeg predsednika u modernoj američkoj istoriji nacija za svog vođu izabrala mizoginog ekscentrika? „Nova generacija” o kojoj je pre samo 19 godina slavodobitno govorio Bler danas je priličniji termin za neke nove despote. Oni više nisu spremni da se povlače pod naletom realpolitike zaogrnute u ušećerene verbalne bravure. Granica koju iscrtavaju sada je omeđena terminima kao što su poštovanje međunarodnog prva, nemešanje u unutrašnja pitanja drugih zemalja, a u slučaju Trampa i otvoreno pozivanje na poštovanje američkih interesa.

Predstavljajući svet kao manihejsku borbu dobra i zla (u kojoj su oni, naravno, uvek na pravoj strani) političari koji su zagovarali „humanitarne intervencije” doveli su do toga da njihova oružja opale protiv njih. Zloupotrebom izuzetnih civilizacijskih tekovina poput ljudskih prava za zadovoljenje sopstvenih ciljeva doprineli su njihovom obesmišljavanju i jačanju jednog drugog fronta.

Da li je vredelo?