Donald Tramp nudi Saudijcima deo Sirije

Uzevši u obzir da je Saudijska Arabija zainteresovana za sirijski rat iz razloga koji nadilaze humanitarnu želju da se pomogne u obnovi, odnosno da učestvuje u tom sukobu doturanjem pomoći pojedinim lokalnim milicijama, toliko veliki novac koji Tramp traži Rijad bi najpre mogao dati ako bi mu on kupio svojevrsni udeo u Siriji, to jest obezbedio mu uticaj makar u delu ove zemlje. Delovi koje Amerikanci drže sa Kurdima tu su najprivlačniji iz barem dva razloga.

Oni obuhvataju i najveća naftna polja u toj zemlji. Nedovoljno su izdašna da bi bila primamljiva sama po sebi nekom spoljnom faktoru, naročito onome ko, poput Saudijaca, već ima nafte koliko hoće, ali dovoljno da daju preimućstvo onome ko bi da vuče konce u Siriji.

Isti deo Sirije, istočni, mogao bi Saudijcima biti interesantan zato što je važan i arhineprijatelju režima u Rijadu, Iranu. Istok Sirije predstavlja sponu između Iraka i puta ka Libanu. U te dve zemlje Teheran već ima svoje zastupnike i ogroman uticaj i veruje se da ih Iranci posmatraju kao delove „šiitskog polumeseca” na Bliskom istoku, prostor svoje dominacije.

To jeste mamac za Saudijce, ali je nejasno da li Trampova ponuda ipak sadrži i preveliku udicu. Ako je predsedniku SAD plan da, dočekavši neki oblik saudijskog prisustva u Siriji, postupno povuče američke trupe, pitanje je da li bi taj deo zemlje ostao bezbedan od ostalih aktera rata, koji bi ugrozili saudijsku „investiciju”.

Mogući problem nisu samo američki i saudijski neprijatelji nego i saveznici s kojima SAD drže taj deo Sirije, Kurdi. Rijad je, uglavnom nezvanično, podržao referendum iračkih Kurda o nezavisnosti jer bi ona naškodila Irancima i Turcima. Ali, niti je glavnina sirijskih Kurda bliska vlastima iračkih Kurda koje su gurale taj referendum, niti se saudijska monarhija ideološki u bilo čemu slaže sa sirijskim Kurdima, mada neprirodna prijateljstva u politici nikad nisu isključena, osobito u tako komplikovanim regionima kao što je Bliski istok.

Sirijski Kurdi su vrlo brzo pokazali i Turcima da nisu pretili uprazno gerilskim ratom nakon što su im morali prepustiti Afrin. Ali, uz područje lane zauzeto u još jednoj antikurdskoj operaciji, Erdogan sad kontroliše nezanemarljiv komad severa Sirije. Najavljuje i da će nastaviti prodor kroz kurdska područja ka istoku, počev od grada Manbiža, i to navodno uz sporazum sa Amerikancima, koji tamo takođe imaju trupe. Iz Vašingtona su mu ipak poručili da se nisu saglasili sa ulaskom Turaka u Manbiž, što znači: ni istočnije od toga.

Jeste da vlasti u Ankari tvrde da nemaju kolonizatorske ambicije i da neće ostati predugo na severu Sirije, makar to bio tek onaj njegov deo koji su već stavili pod kontrolu. Ali, teško im je poverovati da će povući svoje vojnike u domovinu pre nego što ne budu sigurne da će taj pojas Sirije ostati pod njihovim uticajem, zahvaljujući uverljivim garancijama ostalih aktera rata ili dovoljnim brojem ljudi iz redova savezničkih grupa među sirijskim pobunjenicima.

Uz sve izvesniji pad Gute, Asad deluje kao neupitni gospodar zapada Sirije, bar u onoj meri u kojoj može odbiti zahteve Rusa i Iranaca, bez kojih ne bi imao ništa, verovatno ni glavu na ramenima. Posle Gute preostaje još jedna pobunjenička enklava iz koje Asadu može stići direktna pretnja, Idlib, mada ni to trenutno ne deluje zamislivo koliko da i on bude stavljen pod kontrolu jedinica režima. Ne čini se, međutim, ni da je Turska, ogorčena protivnica Asadovog opstanka na vlasti, digla ruke od Idliba. Uskraćen za znatan deo energetskih izvora – prema nekim procenama koje prenosi „Njujork tajms”: čak i više od polovine njih – sa razorenom zemljom u kojoj će nezadovoljstvo stanovništva verovatno opet samo rasti, zasad bez podrške Rusije za pokušaj da zauzme celu Siriju, ni Asad nije na čeličnim nogama. Za utehu mu je jedino to što ga do daljeg nije moguće ni srušiti vojno, ali će političkih nagodbi spoljnih učesnika rata morati da se čuva.