Доналд Трамп нуди Саудијцима део Сирије

Узевши у обзир да је Саудијска Арабија заинтересована за сиријски рат из разлога који надилазе хуманитарну жељу да се помогне у обнови, односно да учествује у том сукобу дотурањем помоћи појединим локалним милицијама, толико велики новац који Трамп тражи Ријад би најпре могао дати ако би му он купио својеврсни удео у Сирији, то јест обезбедио му утицај макар у делу ове земље. Делови које Американци држе са Курдима ту су најпривлачнији из барем два разлога.

Они обухватају и највећа нафтна поља у тој земљи. Недовољно су издашна да би била примамљива сама по себи неком спољном фактору, нарочито ономе ко, попут Саудијаца, већ има нафте колико хоће, али довољно да дају преимућство ономе ко би да вуче конце у Сирији.

Исти део Сирије, источни, могао би Саудијцима бити интересантан зато што је важан и архинепријатељу режима у Ријаду, Ирану. Исток Сирије представља спону између Ирака и пута ка Либану. У те две земље Техеран већ има своје заступнике и огроман утицај и верује се да их Иранци посматрају као делове „шиитског полумесеца” на Блиском истоку, простор своје доминације.

То јесте мамац за Саудијце, али је нејасно да ли Трампова понуда ипак садржи и превелику удицу. Ако је председнику САД план да, дочекавши неки облик саудијског присуства у Сирији, поступно повуче америчке трупе, питање је да ли би тај део земље остао безбедан од осталих актера рата, који би угрозили саудијску „инвестицију”.

Могући проблем нису само амерички и саудијски непријатељи него и савезници с којима САД држе тај део Сирије, Курди. Ријад је, углавном незванично, подржао референдум ирачких Курда о независности јер би она нашкодила Иранцима и Турцима. Али, нити је главнина сиријских Курда блиска властима ирачких Курда које су гурале тај референдум, нити се саудијска монархија идеолошки у било чему слаже са сиријским Курдима, мада неприродна пријатељства у политици никад нису искључена, особито у тако компликованим регионима као што је Блиски исток.

Сиријски Курди су врло брзо показали и Турцима да нису претили упразно герилским ратом након што су им морали препустити Африн. Али, уз подручје лане заузето у још једној антикурдској операцији, Ердоган сад контролише незанемарљив комад севера Сирије. Најављује и да ће наставити продор кроз курдска подручја ка истоку, почев од града Манбижа, и то наводно уз споразум са Американцима, који тамо такође имају трупе. Из Вашингтона су му ипак поручили да се нису сагласили са уласком Турака у Манбиж, што значи: ни источније од тога.

Јесте да власти у Анкари тврде да немају колонизаторске амбиције и да неће остати предуго на северу Сирије, макар то био тек онај његов део који су већ ставили под контролу. Али, тешко им је поверовати да ће повући своје војнике у домовину пре него што не буду сигурне да ће тај појас Сирије остати под њиховим утицајем, захваљујући уверљивим гаранцијама осталих актера рата или довољним бројем људи из редова савезничких група међу сиријским побуњеницима.

Уз све извеснији пад Гуте, Асад делује као неупитни господар запада Сирије, бар у оној мери у којој може одбити захтеве Руса и Иранаца, без којих не би имао ништа, вероватно ни главу на раменима. После Гуте преостаје још једна побуњеничка енклава из које Асаду може стићи директна претња, Идлиб, мада ни то тренутно не делује замисливо колико да и он буде стављен под контролу јединица режима. Не чини се, међутим, ни да је Турска, огорчена противница Асадовог опстанка на власти, дигла руке од Идлиба. Ускраћен за знатан део енергетских извора – према неким проценама које преноси „Њујорк тајмс”: чак и више од половине њих – са разореном земљом у којој ће незадовољство становништва вероватно опет само расти, засад без подршке Русије за покушај да заузме целу Сирију, ни Асад није на челичним ногама. За утеху му је једино то што га до даљег није могуће ни срушити војно, али ће политичких нагодби спољних учесника рата морати да се чува.