Profesori u anegdotama Milanovčana

Gornji Milanovac – Katkad, u kafanama, sredovečni Milanovčani zapodenu priče o svojim starim, dobrim profesorima. Većina junaka tih priča nisu odavno među živima, ali– čovek živi dokle god je o njemu živa priča.Najpoznatija anegdota o omiljenom profesoru ruskog jezika Ljubu Šarčeviću potiče iz restorana hotela „Šumadija”. Pošto je profesor ručao, pozvao je konobara:

– Molim vas, ako sam ručao, naplatite, a ako nisam, donesite mi da ručam i naplatite.

Milanovčani se ovog profesora sećaju s velikim poštovanjem, a ono ne manjka ni kada opisuju novu (ne)zgodu. Pre „dolaska” asfalta, na ulicama je, pri topljenju snega, znala vladati bljuzgavica, pa su pojedini profesori dolazilido škole u kaljačama. Jednom, posle časova, profesor ruskog je uzaludno pokušavao da navuče svoje kaljače.

– Šta se to, kolega, mučite? – pitagadirektor gimnazije Kićović, takođe profesor „starog kova”.

– Ne uspevam da obujem kaljače i krenem kući – odgovori on.

– Oprostite, a čije su vam to na nogama?

Penzioner Branko Nastić, nekada i sam profesor, još se seća davnog putovanja u Beograd i natrag.

– Vraćamo se, gospodin Šarčević i ja iz Beograda autobusom. Stade autobus pred hotelom, mi siđemo, ašofer nastavi ka Čačku. Odjednom profesor počne da trči za autobusom. Vozač ga primeti u retrovizoru i prikoči. „Oprostite, zaboravio sam tašnu u autobusu”, izvini se profesor. „Da li ste imali dve tašne?”, pita ga šofer. „Ama ne, samo jednu”. „Onda je sve u redu, u ruci vam je.”

Ovo nam je Nastić pričao u kafiću „Mocart”, a dok je pričao, sipao je šećer u pepeljaru na stolu i kašičicom mešao kafu u šoljici. Tako je, eto, nastala još jedna pričica o profesorskoj rasejanosti pričaoca anegdota o kolegama.

Profesor gimnazije Novica Pešić, popularni Pele, bio je poliglota. Predavao je latinski, srpski, francuski, nemački – kad je šta trebalo. Pokatkad bi, između dva časa, u hodniku, kraj otvorenog prozora, pušio cigaretu. Jednom, na pola cigarete, oglasilo se zvono za početak časa. Profesoru se učinilo da je poslužitelj požurio, pa je izvadio iz džepa sat i zaključio da je prerano zvonilo. Ali, kako je bio pedantan, a ovoga puta i malo ljut na poslužitelja, baci sat kroz prozor, opušak strpa u zadžepak, papožuri u razred.

Profesorka književnosti Jagoda Jelić, devojka u godinama, prozove jednog učenika da govori o Jakovu Ignjatoviću. Od svega što je ovaj znao o začetniku realizma u srpskoj književnosti jeste da se „pisac rodio kad mu je otac imao 69 godina”.

– Bravo, komšija! – uzviknuo je Prle Savić, učenik iz poslednje klupe.

Profesorka je ukorila Savića zbog dobacivanja, a u profesorskoj zbornici ispričala kolegama šta se dogodilo, samo nije mogla da odgonetne zašto je učenik uzviknuo „bravo komšija!”. Kolege su joj protumačile „šta je đak hteo da kaže”. Ljuta zbog svoje „neukosti”, sutradan, na početku časa srpskog jezika, profesorka Jelić je s vrata učionice podviknula: „Saviću, napolje!”.

Pao bi u zaborav i davni profesor Mile Radojković da, katkad, sa poslednjeg časa nije odnosio pod miškom školski dnevnik kući. Onda bi ga, istoga dana, vraćao u gimnaziju, uvijenog u „Borbu”, novine velikog formata, da ga na ulici ne bi pitali kuda se, posle nastave, šeta sa dnevnikom.