Професори у анегдотама Милановчана

Горњи Милановац – Каткад, у кафанама, средовечни Милановчани заподену приче о својим старим, добрим професорима. Већина јунака тих прича нису одавно међу живима, али– човек живи докле год је о њему жива прича.Најпознатија анегдота о омиљеном професору руског језика Љубу Шарчевићу потиче из ресторана хотела „Шумадија”. Пошто је професор ручао, позвао је конобара:

– Молим вас, ако сам ручао, наплатите, а ако нисам, донесите ми да ручам и наплатите.

Милановчани се овог професора сећају с великим поштовањем, а оно не мањка ни када описују нову (не)згоду. Пре „доласка” асфалта, на улицама је, при топљењу снега, знала владати бљузгавица, па су поједини професори долазилидо школе у каљачама. Једном, после часова, професор руског је узалудно покушавао да навуче своје каљаче.

– Шта се то, колега, мучите? – питагадиректор гимназије Кићовић, такође професор „старог кова”.

– Не успевам да обујем каљаче и кренем кући – одговори он.

– Опростите, а чије су вам то на ногама?

Пензионер Бранко Настић, некада и сам професор, још се сећа давног путовања у Београд и натраг.

– Враћамо се, господин Шарчевић и ја из Београда аутобусом. Стаде аутобус пред хотелом, ми сиђемо, ашофер настави ка Чачку. Одједном професор почне да трчи за аутобусом. Возач га примети у ретровизору и прикочи. „Опростите, заборавио сам ташну у аутобусу”, извини се професор. „Да ли сте имали две ташне?”, пита га шофер. „Ама не, само једну”. „Онда је све у реду, у руци вам је.”

Ово нам је Настић причао у кафићу „Моцарт”, а док је причао, сипао је шећер у пепељару на столу и кашичицом мешао кафу у шољици. Тако је, ето, настала још једна причица о професорској расејаности причаоца анегдота о колегама.

Професор гимназије Новица Пешић, популарни Пеле, био је полиглота. Предавао је латински, српски, француски, немачки – кад је шта требало. Покаткад би, између два часа, у ходнику, крај отвореног прозора, пушио цигарету. Једном, на пола цигарете, огласило се звоно за почетак часа. Професору се учинило да је послужитељ пожурио, па је извадио из џепа сат и закључио да је прерано звонило. Али, како је био педантан, а овога пута и мало љут на послужитеља, баци сат кроз прозор, опушак стрпа у заџепак, папожури у разред.

Професорка књижевности Јагода Јелић, девојка у годинама, прозове једног ученика да говори о Јакову Игњатовићу. Од свега што је овај знао о зачетнику реализма у српској књижевности јесте да се „писац родио кад му је отац имао 69 година”.

– Браво, комшија! – узвикнуо је Прле Савић, ученик из последње клупе.

Професорка је укорила Савића због добацивања, а у професорској зборници испричала колегама шта се догодило, само није могла да одгонетне зашто је ученик узвикнуо „браво комшија!”. Колеге су јој протумачиле „шта је ђак хтео да каже”. Љута због своје „неукости”, сутрадан, на почетку часа српског језика, професорка Јелић је с врата учионице подвикнула: „Савићу, напоље!”.

Пао би у заборав и давни професор Миле Радојковић да, каткад, са последњег часа није односио под мишком школски дневник кући. Онда би га, истога дана, враћао у гимназију, увијеног у „Борбу”, новине великог формата, да га на улици не би питали куда се, после наставе, шета са дневником.