Odani prijatelji ili statusni simboli

Pre desetak godina po Banovom brdu, negdašnjoj periferiji Beograda, smucao se jedan avganistanski hrt beskućnik: aristokratski otmen pas skup kao brušeni dragulj, teško ga je pronaći i u uzgajivačnicama, ali ga je neko, svejedno, izbacio iz doma i srca. Klonio se ljudi, što je bilo pouzdan znak da ih je dobro upoznao... bar neke od njih! Duševni, koje je grizla savest bez sopstvene krivice, pitali su se ko je imao toliko para da ga kupi i tolicno duše da ga izbaci iz stana? I da li je bio kućni ljubimac, ili tek statusni simbol? Onda je naprasno nestao! Ostavio je za sobom tanušnu nadu da ga je neka dobra duša, ipak, usvojila...

Sudbinu nesrećnog avganistanca kod nas svake godine podeli najmanje desetak hiljada njegove lajave sabraće, samo što je njegov usud bio vidljiv, i zato upečatljiv.

Pas je izabrao čoveka

Ta beščasna epizoda ukazuje da bi ljudima koji se odluče za držanje kućnih ljubimaca trebalo preporučiti da čitaju dela Jesenjina, Šopenhauera, De Gola i ostalih slavnih poeta, filozofa i državnika koji su pisali o suštini neraskidive ljubavi čoveka i životinja.

Ali, ovo nije priča samo o kučićima, iako su se oni prvi ugnezdili u srcima svojih dvonožnih prijatelja, saputnika i sapatnika.

Konrad Lorenc, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu 1973. godine za istraživanja iz oblasti bihejviorizma (ili ponašanja) životinja i ljudi, zabeležio je onomad: „Neobično me raduje, čak uzdiže činjenica da je jedino pas prišao čoveku neposredno, dok su sve ostale životinje pripitomljene posrednim putem. Pas je izabrao čoveka, čovek psa, i to traje.”

Tom prilikom mudri nobelovac nije odgovorio na večito pitanje – da li je pas tada načinio katastrofalnu grešku? Ali, ostaje saznanje da je vuk bio prva životinja koja je počela da živi s ljudima, i uz njih. Zbog toga je i ljudska ljubav prema psima najčvršća i najtrajnija iako ne mogu da se jedu, šišaju i muzu, niti da obavljaju teške fizičke poslove. Tek docnije su počeli da pripomažu u lovu, u čuvanju ognjišta i stoke, a odskora i kao vodiči, „carinici” i spasioci, fizikalni i psihoterapeuti, za decu i najdraže igračke, dok su za roditelje najbolje „bebisiterke”. I to bez šićardžijskih primisli, samo za pregršt ljubavi.

U jednoj od svojih zbirki priča o najvernijim čovekovim prijateljima profesor Ratko Božović je zapisao i da kuća na selu nije dom ako kraj nje ne laje pas. Svaki čestiti seljak potvrdiće tu njegovu misao.

U stopu ih prate mačke! Ali, one su, nesrećnice, preživele sunovrat od božanstva drevnog Egipta, gde su pripitomljene pa do prezrenih parija nekih savremenih kultura. Mačke prati i nesreća da ne smeju biti ni blizu alergičnih, posebno astmatičnih bolesnika.

To važi i za pernate ljubimce, ali njih ionako niko ne drži u krilu, niti ih mazi. Niko sa sigurnošću ne zna kada su ptice „pripitomljene“ i kada su postale ukras ljudskog doma. Zna se jedino da su u naše krajeve došle sa Turcima, osvedočenim ornitofilima (pticoljupcima), s kojima su iz Srednje Azije u Evropu pristigle i gugutke, raširile se starim svetom, odomaćile se, i ostale. Neko će se zapitati šta je s kokama, guskama, patkama, ili ćurkama? Ništa. One jesu korisne domaće životinje, ponekad im po selima nadevaju i imena, ali retko kad se usele u stan i steknu počasni status „člana domaćinstva”.

Među zlosrećnim ljubimcima su i konji koji sa ljudima iskreno druguju oko pet milenijuma! Njihova muka je u tome što su suviše „kabasti” da bi se vrzmali po stanu ili kući. Zato, čak i kad im najbolji drugar u štalu uvede centralno grejanje, a umesto slame podastire vunene tepihe, to nije to, nije „kućna varijanta”.

Kada ne može konje, ovdašnji živalj po stanovima drži sve i svašta: od belih miševa, pacova, hrčaka, zečeva, lasica, lisica ili lemura... sve do mrava, paukova, škorpija ili prilično opasnih reptila, otrovnih guštera, zmija i aligatora, od veselih zlatnih ribica, pa do krvoločnih piranja.

Zapravo, i ne zna se koliko kućnih ljubimaca obitava po urbanim ili ruralnim delovima Srbije. U prestonici, na primer, „čipovano“ je tek oko sto pedeset hiljada njih, a uz procenu da bi ih moralo biti bar još toliko. Ili, svaki peti Beograđanin stan ili kuću, život i ljubav deli s nekakvim mezimčetom, što i nije tako loš prosek!

S druge strane, čovečanstvo se deli na one koji vole životinje, one koji ih mrze i na ravnodušne, uz važnu podgrupu ljudi koji ih se plaše. Mrzitelji su najopasniji, mada ni uplašeni nisu bezazleni. Jer, više je zločina počinjeno iz straha, nego zbog mržnje. A tako je i u životinjskom carstvu: ne računajući predatore, većina napada pasa na ljude zbila se iz straha, zbog osećaja ugroženosti, a ne zbog puke agresivnosti.

Puna kuća mačaka

Ali, događaju se i nehotični zločini iz ljubavi. Na primer, kad se u teskoban stančić smesti pozamašna doga ili bernardinac, kad se rastrčali poenter izvodi u desetominutnu šetnju jednom dnevno, kad se irski seter leti ošiša „na nulu“ da mu ne bude vrućina, kad se mače ne vakciniše jer mačja kuga napada samo pse, kada se od pitomog i tromog bernskog ovčarskog psa dresurom pokušava načiniti krvolok kako bi se suprotstavio jačima i kad se od druželjubivih pasa stvaraju surovi borci za ring.

Zbog takvih „izliva ljubavi”, zakonodavac je ograničio broj kućnih ljubimaca na – dva! Dva psa, dve mačke, pas i mačka, osim ako žive u kući, kada je dopušteno držanje i trećeg. Dvorišnog. Svejedno, mnogi ih imaju višestruko više i to najčešće pravdaju ljubavlju, ne pomišljajući da bi neko to mogao da im pripiše i kao zločin. Zločin prema ljubimcima, a ne komšiluku.