Mali Adolf iz splitskog sokaka

U beogradskim medijima su se, naravno, primili na Skejinu improvizaciju Titove parole „Tuđe nećemo, svoje ne damo”. Objavili su na „Jutjubu” tu rečenicu, prikazali deo atmosfere, uz kratku konstataciju da Hrvatska država nije reagovala. Verovatno zvanični Zagreb Marka Skeju smatra svojim, pa ga ne da! Da se kojim slučajem, nešto slično dogodilo u Nemačkoj, to društvance bi bilo pohapšeno, ali u najmlađoj članici Evropske unije ustaška nostalgija je deo svakodnevice. Čak se i Skejo u zagrebačkim mejnstrim medijima predstavlja kao hrvatska verzija Srećka Šojića, čije lice zvuči poznato. Skeju prija takva pažnja. Ima status heroja domovinskog rata, komandovao je jedinicom nazvanom po Rafaelu Bobanu, ustaškom pukovniku i generalu iz Drugog svetskog rata. Ideološki baštini Pavelićeve ideje, a svakoga jutra neguje brčiće kako bi i fizički, a ne samo mentalno, postao mali Adolf.

I vođi Trećeg rajha su se podsmevali, njegove odrede su smatrali folklornim društvom pajaca, a onda je đavo došao po svoje. U evropskoj Hrvatskoj koja je ispunila sva poglavlja, popunila sve briselske formulare i postala deo zajednice demokratskih naroda, ali bez narodnosti, Skejo ne da ni tuđe, ni svoje. Našao je svoje mesto pod suncem. I ne gleda u njega žmirkajući, već to čini širom otvorenih očiju, gladeći brčiće.

Za Antu Pavelića je rekao da je „najveći sin hrvatskog naroda koji je u datim okolnostima činio najbolje što je mogao za hrvatsku državu”. Za logore Jasenovac i Staru Gradišku – da su bili „bolnice otvorenog tipa u kojima su stradali samo dokazani neprijatelji hrvatske države i najteži bolesnici”. Zalagao se i za to da se „za dom spremni” ugradi u novi zakon o braniteljima „kako bi jednom zasvagda prestala rasprava o ovom svetom hrvatskom pozdravu”.

I dok je Skejo svojim proustaškim istupima postao najglasniji klovn hrvatskog revizionizma, njegovo splitsko-drniško betonsko carstvo obrće na desetine miliona godišnje. Hrvatski Adolf je svoju tvrtku nazvao, a kako bi drugačije, nego „Za dom”. Kada iza njegovih poslova ne bi stajala država koja mu dodeljuje unosne koncesije i precrtava ogromne poreske dugove, on bi se mogao smatrati cirkuzantom zalutalim u prostoru i vremenu, komandant luzera zadužen da plaši preostale srpske babe.

Ali on je jedan od mnogih koji je crvenu pionirsku maramu prefarbao u crnu, a onda je umesto oko vrata, vezao oko lica. Tako maskiran  pretvorio se, poput mnogih sličnih njemu, u pažljivo nađubreni državni projekat. Baš kao što su to njegovi brčići. Kada se treba okrenuti ka Briselu, onda hrvatsko lice pokazuju predsednica Kolinda Grabar Kitarović ili premijer Andrej Plenković. Ali kada se druga strana hrvatskog lica treba okrenuti ka Kninu, Splitu, Gospiću ili Zagrebu, skida se brendirana šminka koja pokriva brčiće crnog Marka. Da nije zlokobno, bilo bi kičasto!

U stanove Srba upadali su upravo hosovci, možda baš oni isti sa splitskog trga i izbacivali ih napolje ili pod zemlju, kao u slučaju zagrebačke porodice Zec. Dobrovoljce HOS-a vodio je Skejo i u operacijama „Oluja” i „Bljesak”, te njegova splitska retorička akrobacija „Svoje ne damo, tuđe ne damo” samo na prvi pogled izgleda kao lapsus.

Naime, stanovi i imovina većine proteranih Srba nisu vraćeni, jer ne samo on već i hrvatske vlasti – tuđe ne vraćaju. Biće da i Srbe smatraju tuđim, jer ih ne vraćaju u Hrvatsku.

Sličnu sudbinu doživeo je i monumentalni spomenik arhitekte Nevena Šegvića iz 1964. godine. Nikada nije obnovljen, ni vraćen. Titov govor „Tuđe nećemo, svoje ne damo”, čiji je segment o Prvoj dalmatinskoj brigadi decenijama bio uklesan u taj spomenik na viškoj tvrđavi, nestao je zauvek, u nekoj drugoj nostalgiji.

Moguće da je, žonglirajući maršalovim rečima, uvek spreman Skejo pomislio i na državnu upravu „Agrokora” koja je pokušala da uspostavi stečaj nad Todorićevim poslovnim ekspoziturama u Srbiji i regionu. Po Skejinoj filozofskoj misli, tuđa imovina se ne vraća. Ali svoji dugovi se rado dele.

Smatra li mali Adolf i Split svojim gradom? Da je drugačije, da je pobedio duh Miljenka Smoje, pojava crnokošuljaša zaista bi bila skup odžačara, a Marko Skejo ne bi mogao ni da priviri iz svog sokaka.