Мали Адолф из сплитског сокака

У београдским медијима су се, наравно, примили на Скејину импровизацију Титове пароле „Туђе нећемо, своје не дамо”. Објавили су на „Јутјубу” ту реченицу, приказали део атмосфере, уз кратку констатацију да Хрватска држава није реаговала. Вероватно званични Загреб Марка Скеју сматра својим, па га не да! Да се којим случајем, нешто слично догодило у Немачкој, то друштванце би било похапшено, али у најмлађој чланици Европске уније усташка носталгија је део свакодневице. Чак се и Скејо у загребачким мејнстрим медијима представља као хрватска верзија Срећка Шојића, чије лице звучи познато. Скеју прија таква пажња. Има статус хероја домовинског рата, командовао је јединицом названом по Рафаелу Бобану, усташком пуковнику и генералу из Другог светског рата. Идеолошки баштини Павелићеве идеје, а свакога јутра негује брчиће како би и физички, а не само ментално, постао мали Адолф.

И вођи Трећег рајха су се подсмевали, његове одреде су сматрали фолклорним друштвом пајаца, а онда је ђаво дошао по своје. У европској Хрватској која је испунила сва поглавља, попунила све бриселске формуларе и постала део заједнице демократских народа, али без народности, Скејо не да ни туђе, ни своје. Нашао је своје место под сунцем. И не гледа у њега жмиркајући, већ то чини широм отворених очију, гладећи брчиће.

За Анту Павелића је рекао да је „највећи син хрватског народа који је у датим околностима чинио најбоље што је могао за хрватску државу”. За логоре Јасеновац и Стару Градишку – да су били „болнице отвореног типа у којима су страдали само доказани непријатељи хрватске државе и најтежи болесници”. Залагао се и за то да се „за дом спремни” угради у нови закон о бранитељима „како би једном засвагда престала расправа о овом светом хрватском поздраву”.

И док је Скејо својим проусташким иступима постао најгласнији кловн хрватског ревизионизма, његово сплитско-дрнишко бетонско царство обрће на десетине милиона годишње. Хрватски Адолф је своју твртку назвао, а како би другачије, него „За дом”. Када иза његових послова не би стајала држава која му додељује уносне концесије и прецртава огромне пореске дугове, он би се могао сматрати циркузантом залуталим у простору и времену, командант лузера задужен да плаши преостале српске бабе.

Али он је један од многих који је црвену пионирску мараму префарбао у црну, а онда је уместо око врата, везао око лица. Тако маскиран  претворио се, попут многих сличних њему, у пажљиво нађубрени државни пројекат. Баш као што су то његови брчићи. Када се треба окренути ка Бриселу, онда хрватско лице показују председница Колинда Грабар Китаровић или премијер Андреј Пленковић. Али када се друга страна хрватског лица треба окренути ка Книну, Сплиту, Госпићу или Загребу, скида се брендирана шминка која покрива брчиће црног Марка. Да није злокобно, било би кичасто!

У станове Срба упадали су управо хосовци, можда баш они исти са сплитског трга и избацивали их напоље или под земљу, као у случају загребачке породице Зец. Добровољце ХОС-а водио је Скејо и у операцијама „Олуја” и „Бљесак”, те његова сплитска реторичка акробација „Своје не дамо, туђе не дамо” само на први поглед изгледа као лапсус.

Наиме, станови и имовина већине протераних Срба нису враћени, јер не само он већ и хрватске власти – туђе не враћају. Биће да и Србе сматрају туђим, јер их не враћају у Хрватску.

Сличну судбину доживео је и монументални споменик архитекте Невена Шегвића из 1964. године. Никада није обновљен, ни враћен. Титов говор „Туђе нећемо, своје не дамо”, чији је сегмент о Првој далматинској бригади деценијама био уклесан у тај споменик на вишкој тврђави, нестао је заувек, у некој другој носталгији.

Могуће да је, жонглирајући маршаловим речима, увек спреман Скејо помислио и на државну управу „Агрокора” која је покушала да успостави стечај над Тодорићевим пословним експозитурама у Србији и региону. По Скејиној филозофској мисли, туђа имовина се не враћа. Али своји дугови се радо деле.

Сматра ли мали Адолф и Сплит својим градом? Да је другачије, да је победио дух Миљенка Смоје, појава црнокошуљаша заиста би била скуп оџачара, а Марко Скејо не би могао ни да привири из свог сокака.