Tri kolena vezu pod jednim krovom

„Ži­vi­mo svi za­jed­no, ba­vi­mo se po­ljo­pri­vre­dom i se­o­skim tu­ri­zmom i pra­vi­mo na­rod­ne no­šnje, su­ve­ni­re, ple­te­ne, ve­ze­ne i tka­ne stva­ri. Uglav­nom ra­di­mo po po­rudž­bi­ni, a uvek u rad­nji ima­mo uzor­ke ko­ji mo­gu da se po­gle­da­ju”, ka­že Slav­ko za naš list.

Po­nu­da ru­ko­tvo­ri­na je ra­zno­vr­sna: od šaj­ka­ča, ve­ze­nih ko­šu­lja, pr­slu­ka od­no­sno gu­nje­va, sve do je­le­ka, tor­bi­ca, ve­ze­nih ča­ra­pa i an­te­ri­ja.

„In­te­re­so­va­nja ima, ra­di se za kul­tur­no-umet­nič­ka dru­štva a tu je i do­sta na­ših lju­di ko­ji ži­ve u ino­stran­stvu i le­ti, kad do­đu u Sr­bi­ju, že­le da ku­pe bar po ne­ku sit­ni­cu kao što su po­jas ili la­ne­na ko­šu­lja za ve­ze­nim mo­ti­vi­ma. Svo­je­vre­me­no smo za Da­ne srp­ske kul­tu­re ko­ji­ma se na­ša ze­mlja pred­sta­vlja­la u Polj­skoj ra­di­li ka­pe i šaj­ka­če. De­ša­va se i da ima­mo po­rudž­bi­ne za po­slov­ne po­klo­ne. Ta­ko smo za jed­nu ban­ku pra­vi­li ve­ze­ne ča­ra­pe i tor­bi­ce tka­ne na raz­bo­ju ko­je su oni po­sle po­kla­nja­li svo­jim sa­rad­ni­ci­ma u ino­stran­stvu”, na­vo­di Slav­ko.

Ta­ko­đe, u po­sled­nje dve go­di­ne, Sa­vi­ći su kroz pro­jek­te kla­ste­ra za re­vi­ta­li­za­ci­ju sta­rih za­na­ta „Re­krafts” iz­ra­đi­va­li de­lo­ve na­rod­ne no­šnje za VIP kli­jen­te i vu­ne­ne pro­iz­vo­de di­zaj­ni­ra­ne po zah­te­vi­ma kor­po­ra­tiv­ne kom­pa­ni­je-na­ru­či­o­ca.

U slu­ča­ju ve­ćih na­rudž­bi­na, ili onih ko­je je po­treb­no za­vr­ši­ti za krat­ko vre­me, de­ša­va se da čla­no­vi do­ma­ćin­stva ra­de na sme­nu i do 20 sa­ti dnev­no kao i da an­ga­žu­ju že­ne iz svog i okol­nih se­la. Ili, ka­ko to sli­ko­vi­to ka­že naš sa­go­vor­nik: „Bi­lo je i sti­ske, ali uglav­nom se sve sti­že.” Bu­du­ći da sve ra­de ruč­no, tru­de se da ko­ri­ste i ma­te­ri­ja­le ko­ji su se ne­kad upo­tre­blja­va­li u iz­ra­di ovih pred­me­ta gde god je to mo­gu­će.

„Gle­da­mo da bu­de ko­li­ko to­li­ko iden­tič­no kao ne­kad, ali i da ce­na bu­de pri­stu­pač­na. Tu ima pro­ble­ma jer se, na pri­mer, ja­ko ma­lo ra­di u suk­nu i te­ško ga je na­ći pa se ovaj ma­te­ri­jal obič­no za­me­nju­je čo­jom. Ta­ko­đe, ma­lo je te­že na­ći kva­li­tet­ne gaj­ta­ne s ko­ji­ma se ra­di vez. Ali, sna­la­zi­mo se”, is­ti­če Slav­ko, do­da­ju­ći da do­ma­ćin­stvo ne mo­že od jed­nog po­sla da op­sta­ne. 

To je ujed­no raz­log zbog ko­jeg se Sa­vi­ći i da­lje ba­ve po­ljo­pri­vre­dom, ali i zbog ko­jeg su pro­ši­ri­li de­lo­krug svo­jih ak­tiv­no­sti na se­o­ski tu­ri­zam. Osim so­ba ko­je iz­da­ju, na de­lu ima­nja su na­pra­vi­li pro­stor za kamp, a u je­sen pro­šle go­di­ne su za­vr­ši­li apart­ma­ne za go­ste sa su­ve­nir­ni­com. (kraj)