Три колена везу под једним кровом

„Жи­ви­мо сви за­јед­но, ба­ви­мо се по­љо­при­вре­дом и се­о­ским ту­ри­змом и пра­ви­мо на­род­не но­шње, су­ве­ни­ре, пле­те­не, ве­зе­не и тка­не ства­ри. Углав­ном ра­ди­мо по по­руџ­би­ни, а увек у рад­њи има­мо узор­ке ко­ји мо­гу да се по­гле­да­ју”, ка­же Слав­ко за наш лист.

По­ну­да ру­ко­тво­ри­на је ра­зно­вр­сна: од шај­ка­ча, ве­зе­них ко­шу­ља, пр­слу­ка од­но­сно гу­ње­ва, све до је­ле­ка, тор­би­ца, ве­зе­них ча­ра­па и ан­те­ри­ја.

„Ин­те­ре­со­ва­ња има, ра­ди се за кул­тур­но-умет­нич­ка дру­штва а ту је и до­ста на­ших љу­ди ко­ји жи­ве у ино­стран­ству и ле­ти, кад до­ђу у Ср­би­ју, же­ле да ку­пе бар по не­ку сит­ни­цу као што су по­јас или ла­не­на ко­шу­ља за ве­зе­ним мо­ти­ви­ма. Сво­је­вре­ме­но смо за Да­не срп­ске кул­ту­ре ко­ји­ма се на­ша зе­мља пред­ста­вља­ла у Пољ­ској ра­ди­ли ка­пе и шај­ка­че. Де­ша­ва се и да има­мо по­руџ­би­не за по­слов­не по­кло­не. Та­ко смо за јед­ну бан­ку пра­ви­ли ве­зе­не ча­ра­пе и тор­би­це тка­не на раз­бо­ју ко­је су они по­сле по­кла­ња­ли сво­јим са­рад­ни­ци­ма у ино­стран­ству”, на­во­ди Слав­ко.

Та­ко­ђе, у по­след­ње две го­ди­не, Са­ви­ћи су кроз про­јек­те кла­сте­ра за ре­ви­та­ли­за­ци­ју ста­рих за­на­та „Ре­крафтс” из­ра­ђи­ва­ли де­ло­ве на­род­не но­шње за ВИП кли­јен­те и ву­не­не про­из­во­де ди­зај­ни­ра­не по зах­те­ви­ма кор­по­ра­тив­не ком­па­ни­је-на­ру­чи­о­ца.

У слу­ча­ју ве­ћих на­руџ­би­на, или оних ко­је је по­треб­но за­вр­ши­ти за крат­ко вре­ме, де­ша­ва се да чла­но­ви до­ма­ћин­ства ра­де на сме­ну и до 20 са­ти днев­но као и да ан­га­жу­ју же­не из свог и окол­них се­ла. Или, ка­ко то сли­ко­ви­то ка­же наш са­го­вор­ник: „Би­ло је и сти­ске, али углав­ном се све сти­же.” Бу­ду­ћи да све ра­де руч­но, тру­де се да ко­ри­сте и ма­те­ри­ја­ле ко­ји су се не­кад упо­тре­бља­ва­ли у из­ра­ди ових пред­ме­та где год је то мо­гу­ће.

„Гле­да­мо да бу­де ко­ли­ко то­ли­ко иден­тич­но као не­кад, али и да це­на бу­де при­сту­пач­на. Ту има про­бле­ма јер се, на при­мер, ја­ко ма­ло ра­ди у сук­ну и те­шко га је на­ћи па се овај ма­те­ри­јал обич­но за­ме­њу­је чо­јом. Та­ко­ђе, ма­ло је те­же на­ћи ква­ли­тет­не гај­та­не с ко­ји­ма се ра­ди вез. Али, сна­ла­зи­мо се”, ис­ти­че Слав­ко, до­да­ју­ћи да до­ма­ћин­ство не мо­же од јед­ног по­сла да оп­ста­не. 

То је ујед­но раз­лог због ко­јег се Са­ви­ћи и да­ље ба­ве по­љо­при­вре­дом, али и због ко­јег су про­ши­ри­ли де­ло­круг сво­јих ак­тив­но­сти на се­о­ски ту­ри­зам. Осим со­ба ко­је из­да­ју, на де­лу има­ња су на­пра­ви­ли про­стор за камп, а у је­сен про­шле го­ди­не су за­вр­ши­ли апарт­ма­не за го­сте са су­ве­нир­ни­цом. (крај)