Beograđanka protiv predrasuda o Nišu

„Mo­ja na­me­ra”, na­pi­sa­la je Kri­sti­na, „bi­la je da pred­sta­vim Niš lju­di­ma ko­ji ni­su ima­li pri­li­ke da ga po­se­te i ni­ka­da ni­su bi­li u nje­mu. Me­ne su Niš i Ni­šli­je osta­vi­li bez da­ha, osvo­ji­li su me svo­jom otvo­re­no­šću pre­ma sve­tu i lju­di­ma.” Na­sta­vlja s kon­sta­ta­ci­jom „da se le­po­ta jed­no­ga gra­da ogle­da u ko­lek­tiv­nom du­hu i ener­gi­ji nje­go­vih sta­nov­ni­ka” kao i „da grad na Ni­ša­vi ne či­ne zgra­de i fa­sa­de, već lju­di, Ni­šli­je”.

Osvr­ću­ći se na po­zna­tu fra­zu „Što ju­žni­je, to tu­žni­je”, mla­da glu­mi­ca to de­man­tu­je i na­gla­ša­va: „U Ni­šu ne­ma ni­čeg tu­žnog, ne­ma tu­žnih lju­di na uli­ca­ma.” I do­da­je: „Lju­di se u Ni­šu naj­sna­žni­je gr­le, naj­gla­sni­je sme­ju i po­šte­no vo­le, kao ma­lo gde u sve­tu.” I po­seb­no pri­me­ću­je da „i van Ni­ša ni­je te­ško pre­po­zna­ti Ni­šli­je, jer su, osim što se naj­gla­sni­je sme­ju, naj­sr­dač­ni­ji lju­di i ja­ko ih je la­ko vo­le­ti”. Ni­šli­je, do­da­je, po­štu­ju tu­đe in­di­vi­du­al­no­sti i pod­sti­ču ih i, ka­ko re­če, „ona je naj­du­ho­vi­ti­je lju­de sre­la u Ni­šu”.

Po­ru­či­la je svi­ma ko­ji bu­du re­ši­li da do­đu u Niš: „ Po­ne­si­te pa­pir i olov­ku jer ni­ški hu­mor se ne pam­ti, već za­pi­su­je. Pun je mu­dro­sti i zna­nja ko­je ne­ka­da mo­že da za­tre­ba kroz ži­vot”, kao i „da je u Ni­šu naj­bo­lji bu­rek u ju­tar­njim sa­ti­ma, da se na ze­le­noj pi­ja­ci mo­že ku­pi­ti sve što se za­mi­sli, sa­nja i vi­di, a da se ša­la na pi­jač­noj te­zgi do­bi­ja gra­tis”.

Kri­sti­na Vu­le­tić ži­vi i ra­di u Be­o­gra­du, ali i u Vr­njač­koj Ba­nji, gde vo­di dram­ski stu­dio za de­cu „Ma­li princ”. Pi­sa­nje joj je ho­bi, a svo­je tek­sto­ve ob­ja­vlju­je na stra­ni­ci „Ne­mir u sve­mi­ru”.