Београђанка против предрасуда о Нишу

„Мо­ја на­ме­ра”, на­пи­са­ла је Кри­сти­на, „би­ла је да пред­ста­вим Ниш љу­ди­ма ко­ји ни­су има­ли при­ли­ке да га по­се­те и ни­ка­да ни­су би­ли у ње­му. Ме­не су Ниш и Ни­шли­је оста­ви­ли без да­ха, осво­ји­ли су ме сво­јом отво­ре­но­шћу пре­ма све­ту и љу­ди­ма.” На­ста­вља с кон­ста­та­ци­јом „да се ле­по­та јед­но­га гра­да огле­да у ко­лек­тив­ном ду­ху и енер­ги­ји ње­го­вих ста­нов­ни­ка” као и „да град на Ни­ша­ви не чи­не згра­де и фа­са­де, већ љу­ди, Ни­шли­је”.

Освр­ћу­ћи се на по­зна­ту фра­зу „Што ју­жни­је, то ту­жни­је”, мла­да глу­ми­ца то де­ман­ту­је и на­гла­ша­ва: „У Ни­шу не­ма ни­чег ту­жног, не­ма ту­жних љу­ди на ули­ца­ма.” И до­да­је: „Љу­ди се у Ни­шу нај­сна­жни­је гр­ле, нај­гла­сни­је сме­ју и по­ште­но во­ле, као ма­ло где у све­ту.” И по­себ­но при­ме­ћу­је да „и ван Ни­ша ни­је те­шко пре­по­зна­ти Ни­шли­је, јер су, осим што се нај­гла­сни­је сме­ју, нај­ср­дач­ни­ји љу­ди и ја­ко их је ла­ко во­ле­ти”. Ни­шли­је, до­да­је, по­шту­ју ту­ђе ин­ди­ви­ду­ал­но­сти и под­сти­чу их и, ка­ко ре­че, „она је нај­ду­хо­ви­ти­је љу­де сре­ла у Ни­шу”.

По­ру­чи­ла је сви­ма ко­ји бу­ду ре­ши­ли да до­ђу у Ниш: „ По­не­си­те па­пир и олов­ку јер ни­шки ху­мор се не пам­ти, већ за­пи­су­је. Пун је му­дро­сти и зна­ња ко­је не­ка­да мо­же да за­тре­ба кроз жи­вот”, као и „да је у Ни­шу нај­бо­љи бу­рек у ју­тар­њим са­ти­ма, да се на зе­ле­ној пи­ја­ци мо­же ку­пи­ти све што се за­ми­сли, са­ња и ви­ди, а да се ша­ла на пи­јач­ној те­зги до­би­ја гра­тис”.

Кри­сти­на Ву­ле­тић жи­ви и ра­ди у Бе­о­гра­ду, али и у Вр­њач­кој Ба­њи, где во­ди драм­ски сту­дио за де­цу „Ма­ли принц”. Пи­са­ње јој је хо­би, а сво­је тек­сто­ве об­ја­вљу­је на стра­ни­ци „Не­мир у све­ми­ру”.