Obnova Sirije progutaće 400 milijardi dolara
„Na tebe je red, Doktore”, napisali su u martu 2011. klinci na jednom od zidova u gradu Deri, verujući da će „arapsko proleće”, kao i Alija u Tunisu i Mubaraka u Egiptu, ubrzo s vlasti oterati oftalmologa po obrazovanju, sirijskog predsednika po porodičnom nasleđu, Bašara el Asada. Klincima se ta naivnost može oprostiti, ali su podjednako pogrešile i američke obaveštajne službe kada su nedugo zatim Baraku Obami preporučile da odustane od relativnog primirja koje je u tom trenutku, nakon višedecenijskih trvenja, vladalo između SAD i familije Asad jer bi ono bilo kontraproduktivno po interese Vašingtona kada uskoro Damask budu preuzeli pobunjenici.
Nakon netačnih predviđanja njene budućnosti, Sirija se vratila u prošlost nalik onoj iz vremena Osmanske imperije, kad nije ni bila nacija i država nego niz provincija od kojih su se neke po veri i etnicitetu potpuno razlikovale. Današnja Sirija je rasparčana na enklave od kojih ona najveća, Asadova, nije mnogo veća od polovine državne teritorije. Ni ona ni ostale ne mogu opstati bez svojih stranih sponzora. Oni koji se u svim tim enklavama predstavljaju kao vlast i legitimni zastupnici celog sirijskog naroda toliko su okaljali ruke ratnim zločinima, o diktatorskim metodama i ideološkom ekstremizmu da se ne govori, da nema poštenog suda koji bi bilo koga od njih ostavio da upravlja ičim osim sopstvenim dugim i tegobnim vremenom u zatvorskoj ćeliji.
Od nominalno panarapskog nacionalizma Bašarovog oca Hafeza, koji se zakrvio i s pripadnikom iste partije, Sadamom Huseinom, preko tobož jednakopravne građanske vladavine Bašara, u kojoj su za stotine miliona dolara državnog novca pokradeni i oni Sirijci koji nisu progonjeni kao opozicionari, do deklarativno sveislamskog džihadizma, od kojeg su najviše stradali muslimani „otpadnici”, Sirija se vratila u fragmentiranost koju čak više ne objedinjuje samo jedan strani car nego se o nju otima čitava gomila tuđinskih gospodara. Dok su se oni useljavali, šest miliona običnih Sirijaca je iz domova pobeglo u interno rasejanje i još pet miliona njihovih zemljaka je potpuno napustilo domovinu, tražeći sklonište od rata: ukupno polovina predratne populacije Sirije.
Kad bi se rat smesta zaustavio, zemlji bi za obnovu, prema poslednjoj proceni koju je izneo Asad, trebalo čitavih 400 milijardi dolara. U ranoj fazi konflikta, 2013, Ujedinjene nacije su smatrale da Sirija sve do 2030. neće uspeti da se vrati na ekonomski nivo iz vremena pre nego što su puške prasnule. Nova procena je još depresivnija. Bez obilnih izvora kvalitetne nafte, kakvi su Irak malo blagoslovili i još više prokleli, Sirija će teže privlačiti strane kompanije da ulože u njenu obnovu, što znači da će, tražeći pomoć, ostati potpuno prepuštena političkim kalkulacijama raznih stranih pokrovitelja koji su je već rastrgli.
Još pre rata je sirijska privreda unakažena višegodišnjom sušom, za koju se smatra da je, izazivajući masovna preseljenja i neizdrživo siromaštvo, dovela do izbijanja nemira, zajedno s padom cena nafte i nataloženim nezadovoljstvom režimom koji, povrh svoje represivnosti, više nije bio u stanju ni da prehrani građane. Utoliko se Sirija uzima kao primer budućnosti ispunjene ratovima zbog klimatskih promena i iscrpljivanja prirodnih resursa.
Još je nekoliko pouka svet mogao izvući iz sirijskog slučaja. Prvo, da je od pune američke intervencije, poput one u Iraku, gore jedino to kada, kao u Siriji, SAD umešaju prste u neki sukob, ali od početka malodušno i na pola puta se premišljajući da li im je to uopšte trebalo, praveći haos bez ikakvog cilja i strategije. Zatim, da i mesta iz kojih se Amerikanci povlače ne moraju biti mirna od stranog petljanja jer je sirijski sukob najglobalizovaniji od svih koji su severnu Afriku i Bliski istok zadesili zbog „arapskog proleća”.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
