Обнова Сирије прогутаће 400 милијарди долара
„На тебе је ред, Докторе”, написали су у марту 2011. клинци на једном од зидова у граду Дери, верујући да ће „арапско пролеће”, као и Алија у Тунису и Мубарака у Египту, убрзо с власти отерати офталмолога по образовању, сиријског председника по породичном наслеђу, Башара ел Асада. Клинцима се та наивност може опростити, али су подједнако погрешиле и америчке обавештајне службе када су недуго затим Бараку Обами препоручиле да одустане од релативног примирја које је у том тренутку, након вишедеценијских трвења, владало између САД и фамилије Асад јер би оно било контрапродуктивно по интересе Вашингтона када ускоро Дамаск буду преузели побуњеници.
Након нетачних предвиђања њене будућности, Сирија се вратила у прошлост налик оној из времена Османске империје, кад није ни била нација и држава него низ провинција од којих су се неке по вери и етницитету потпуно разликовале. Данашња Сирија је распарчана на енклаве од којих она највећа, Асадова, није много већа од половине државне територије. Ни она ни остале не могу опстати без својих страних спонзора. Они који се у свим тим енклавама представљају као власт и легитимни заступници целог сиријског народа толико су окаљали руке ратним злочинима, о диктаторским методама и идеолошком екстремизму да се не говори, да нема поштеног суда који би било кога од њих оставио да управља ичим осим сопственим дугим и тегобним временом у затворској ћелији.
Од номинално панарапског национализма Башаровог оца Хафеза, који се закрвио и с припадником исте партије, Садамом Хусеином, преко тобож једнакоправне грађанске владавине Башара, у којој су за стотине милиона долара државног новца покрадени и они Сиријци који нису прогоњени као опозиционари, до декларативно свеисламског џихадизма, од којег су највише страдали муслимани „отпадници”, Сирија се вратила у фрагментираност коју чак више не обједињује само један страни цар него се о њу отима читава гомила туђинских господара. Док су се они усељавали, шест милиона обичних Сиријаца је из домова побегло у интерно расејање и још пет милиона њихових земљака је потпуно напустило домовину, тражећи склониште од рата: укупно половина предратне популације Сирије.
Кад би се рат сместа зауставио, земљи би за обнову, према последњој процени коју је изнео Асад, требало читавих 400 милијарди долара. У раној фази конфликта, 2013, Уједињене нације су сматрале да Сирија све до 2030. неће успети да се врати на економски ниво из времена пре него што су пушке праснуле. Нова процена је још депресивнија. Без обилних извора квалитетне нафте, какви су Ирак мало благословили и још више проклели, Сирија ће теже привлачити стране компаније да уложе у њену обнову, што значи да ће, тражећи помоћ, остати потпуно препуштена политичким калкулацијама разних страних покровитеља који су је већ растргли.
Још пре рата је сиријска привреда унакажена вишегодишњом сушом, за коју се сматра да је, изазивајући масовна пресељења и неиздрживо сиромаштво, довела до избијања немира, заједно с падом цена нафте и наталоженим незадовољством режимом који, поврх своје репресивности, више није био у стању ни да прехрани грађане. Утолико се Сирија узима као пример будућности испуњене ратовима због климатских промена и исцрпљивања природних ресурса.
Још је неколико поука свет могао извући из сиријског случаја. Прво, да је од пуне америчке интервенције, попут оне у Ираку, горе једино то када, као у Сирији, САД умешају прсте у неки сукоб, али од почетка малодушно и на пола пута се премишљајући да ли им је то уопште требало, правећи хаос без икаквог циља и стратегије. Затим, да и места из којих се Американци повлаче не морају бити мирна од страног петљања јер је сиријски сукоб најглобализованији од свих који су северну Африку и Блиски исток задесили због „арапског пролећа”.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
