Tvorac evropskog muzeja i Divčevog oproštaja

Dovoljno je u ovim našim političkim vremenima, kad partije vedre i oblače, kao nestranačka ličnost zadržati se 25 godina na direktorskom mestu jedne kulturne ustanove pa da se kaže da je čovek uspeo u karijeri. Slavoljub Bato Pušica  četvrt veka vodi Muzej u Prijepolju, najuspešniji u Srbiji, ovenčan evropskim priznanjem, angažovan je u nacionalno mešovitoj sredini gde na rad ove kulturne ustanove niko nema zamerke. On je zaslužan za obnovu mnogih manastira i spomenika prošlosti.

Slavoljub Bato Pušica, čovek – institucija, kako Prijepoljci zovu svog sugrađanina je preduzimljivi istoričar koji je na čelu muzeja maltene od njegovog osnivanja, a na jesen ide u penziju.

Pisalo se o Pušici kada su izvornom lepotom ponovo zasjali manastiri Davidovica i Kumanica, obnovljene vrednosti u dvodecenijskom projektu „Na svetim vodama Lima”. Pa kad je u Prijepolju zajedno s Divcem okupljao svetske zvezde igre pod obručima na Vladovom oproštaju od karijere. I kada je prijepoljski muzej u Portugaliji dobio specijalnu nagradu Evropskog muzejskog foruma kao jedan od najboljih u Evropi. Uz to, Pušica je u dva mandata bio predsednik Nacionalnog komiteta IKOM Srbije.

Prvo u Muzeju pionira

Pogled na biografiju ovog čoveka otkriva smisao za vredno, ambiciju, posvećenost onome čega se prihvatio. Posebna varoš Prijepolje je, razume se, u osnovi svega. Ovde se Slavoljub Bato Pušica rodio, tu osnovnu školu i gimnaziju učio. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu završio je studije istorije na grupi za nacionalnu i svetsku istoriju.

Privlačile su ga, naravno, svetlosti i šanse glavnog grada, ali prevagnuli zov zavičaja i osobena moć manjih sredina da se tačno prepozna ko koliko može i vredi. Zato se posle studija vratio u rodno Prijepolje, gde mu je prvo zaposlenje 1981. bilo u tek otvorenom „Muzeju pionira i omladine Jugoslavije” u Memorijalnom kompleksu „Boško Buha” na Jabuci. I već na početku vatreno krštenje: on kustos sa samo nekoliko dana rada, a u posetu muzeju dolazi tadašnji predsednik Srbije Dušan Čkrebić sa generalima.

– Nakon prigodne reči i prezentacije muzejske postavke predsednik mi je čestitao, a odgovorni iz njegove pratnje me pohvalili. Takav početak predodredio je moj radni vek, usmerivši me na ličnosti i institucije koje su se bavile zaštitom nasleđa, istraživanjima, arheološkim iskopavanjima, obnovama, naučnim skupovima... A u muzeju na Jabuci upoznao sam i dr Sašu Božović koja je tada napisala knjigu „Tebi, moja Dolores”. Njena istinita priča o Bošku Buhi, koji je štiteći nju poginuo na Jabuci, omogućila mi je da o tom dečaku i drugim sa njim u ratu govorim na mnogo realniji način – priseća se Pušica koji je na Jabuci radio 11 godina.

U to srećnije vreme, s kraja osamdesetih, organizovao je prvi put rekreativnu nastavu za đake osnovnih škola: vodio ih na Žabljak i Durmitor, pričao o mostu na Tari ispod koga su leteli avioni, u Pljevljima obilazili manastir Svete Trojice, čuvenu Husein-pašinu džamiju...

– Desilo mi se kada sam grupu od 200 beogradskih osnovaca odveo u džamiju da mi na ulici priđu tri starija muškarca i pitaju me: „Jesu li ovo srpska deca?”. Rekoh: „Jesu, iz Beograda”. A oni: „Pa šta će u džamiji”. Ljuti na mene, viču, gestikuliraju. Zastaju ljudi na ulici i gledaju, deca ćute, a ja toj trojici kažem: „Iz Prijepolja sam, a vodim ih u džamiju da pored Mileševe, u koju sam ih takođe vodio, saznaju i vide jedan drugi verski spomenik, jer za to u Beogradu nemaju priliku. Da znaju da pored Srba na ovim prostorima živi i neko drugi ko ima drugačiju veru i da je to ono što je pozitivno”.

Na svetim vodama Lima

Kompleks na Jabuci zapusteo je s početka devedesetih, a Bato Pušica ipak nije ostao bez posla. Opština Prijepolje 1991. osniva svoj muzej i on u njemu postaje kustos. Za direktora muzeja, iako nestranačka ličnost, postavljen je krajem 1993. godine. Od tada je bez prekida na ovoj funkciji.

– Bilo je to teško vreme, naročito za kulturu. Ali i izazov za mene da u takvom vremenu, sa svega šestoro zaposlenih od kojih smo jedino etnolog i ja bili stručna lica, započnem 1996. međunarodni projekat „Na svetim vodama Lima”, završen 2016. godine. U okviru njega izvršena je, pre svega, rekonstrukcija i obnova manastira Davidovica (iz 1381) od 1996. do 1998. godine, za koji sam odlukom Sinoda SPC od tadašnjeg patrijarha srpskog Pavla odlikovan Ordenom Svetog Save prvog reda. To je bio podsticaj da Ministarstvo kulture obezbedi sredstva da započnem i obnovu manastira Kumanica na Limu (iz 14. veka), koja je obavljena od 1999. do 2001. godine. Moji otac i deda rođeni su pored tada porušene Davidovice, tu sam se kao dete igrao. Pri arheološkim iskopavanjima u Kumanici, kultnom manastiru koji vekovima posećuju ne samo pravoslavni nego i ljudi druge vere, pronašli smo mali sarkofag sa moštima. Zvanično je proglašeno da su to mošti Svetog Grigorija Kumaničkog, od 18. veka u ovom manastiru. A priče koje postoje o Kumanici su istinite, tokom obnove uverio sam se na zarušenim zidovima da su mnogi dobili spas tražen ovde.

Radio je Pušica i u projektu istraživanja Polimlja (2005–2016) zajedno sa 19 naučnih radnika iz Srbije, Italije, Rusije, BiH, Crne Gore. Istraživanja su vođena u tri države, od Prokletija limskom dolinom kroz celo Polimlje sve do Goražda i Čajniče. U pet svezaka naučne građe objavljeni su rezultati: zabeleženi porušeni i nestali spomenici, stare bogomolje, groblja i mezarja, opisani običaji i tradicija.

Najveću pažnju javnosti, ne samo kod nas nego i u svetu, izazvao je poduhvat na koji je Bato ponosan – organizovanje oproštaja košarkaškog asa Vlada Divca u Prijepolju, koji je 2007. stavio tačku na karijeru poslednjim košem pred građanima rodnog grada i izložbom u ovom muzeju.

Oproštaj megazvezde Vlada Divca

– Bilo je to prvi put u svetu da se jedna megazvezda oprosti od sporta na takav način. Ne velikom utakmicom u velikom gradu, već jednom muzejskom izložbom u rodnom mestu. Ideju za to dao sam Divcu nakon osvajanja evropskog prvenstva u Atini. Bilo je neverovatno da je Vlade predlog prihvatio bez razmišljanja, bez obzira na moje upozorenje da je naš muzej mali i da se ne obrukamo znajući da će doći elita sportista. Tu ideju prihvatio je i njegov menadžer, pa je muzej počeo pripreme. U galerijskom prostoru pored muzejskih eksponata mogle su se videti medalje koje je Vlade osvojio na velikim takmičenjima, njegova sportska oprema, fotografije sa značajnih utakmica. Na otvaranju izložbe u muzej je pokušavalo da uđe hiljade onih okupljenih da u ovom gradu vide NBA igrače Krisa Vebera, Skota Polarda, Kukoča, Rađu, trenere Grega Popovića i Dušana Ivkovića, Đorđevića, Danilovića, Paspalja i druge. Ovaj događaj promovisao je Muzej u Prijepolju, naš grad i Srbiju – seća se naš sagovornik.

Sve to, uz niz drugih projekata i savremenu opremljenost zgrade, omogućilo je da prijepoljski muzej konkuriše za nagradu Evropskog muzejskog foruma za muzej godine u Evropi. Te 2012. nakon provera svih projekata, muzejskog objekta i ukupnog rada ustanove ušlo se u finalno takmičenje održano u Penafileu u Portugaliji, u konkurenciji 59 evropskih muzeja. – Od svih koji su u to finale ušli Muzej Prijepolje je imao najmanji objekat u kvadratima, najmanju muzejsku zbirku, najmanje zaposlenih. Nije mi bilo prijatno kada sam video da drugi muzeji imaju timove eksperata, da je hrvatski muzej iz Krapine imao tim od desetak stručnjaka, a ja tu bio sam. Ali znao sam da urađeno kod nas vredi, da se vrednuju iskoraci u muzeologiji. A onda pri proglašenju nagrađenih začulo se: „Specijalnu nagradu dobio je Muzej iz Prijepolja, Srbija”, posle čega je gromoglasni aplauz trajao nekoliko minuta. Tada sam shvatio kako se osećaju sportisti kada osvajaju medalje. Čestitke upućene te večeri opravdale su sav trud i napor tokom decenija predanog rada – opisuje za „Magazin” Pušica.

Predstavljao je muzeje Srbije tokom šest godina predsednikovanja Nacionalnim komitetom IKOM i u zgradi Uneska u Parizu, na generalnim skupštinama IKOM u Beču, Šangaju, Rio de Žaneiru: držao predavanja, učestvovao u radionicama, prezentovao srpsku muzeologiju. Uspeo je u tome iako je gotovo ceo svoj direktorski vek proveo – na terenu. Terenska istraživanja su njegov život, tu se najbolje osećao. To ga je vodilo da uglavnom prepešači limsku dolinu, i to ne samo njega nego i druge poznate istraživače, od kojih pominje akademike Aleksandra Loma i Slavenka Terzića, prof. dr Sinišu Mišića, dr Marka Popovića, dr Gordanu Tomović, dr Danicu Popović, prof. dr Svetlanu Loma, prof. dr Nenada Makuljevića, Italijane Kamila Tarocija i Rozu Damiko...

Posvećen unucima

Ali ovih Batovih postignuća ne bi bilo da iza njega nije stajala njegova porodica: supruga Vesna i troje njihove dece.

– Cena je bila da moja supruga nakon godina rada u školi, zbog mog dugogodišnjeg odsustvovanja, ostane sa decom i žrtvuje svoju radnu karijeru. Odrastanje dece gotovo da nisam ni osetio, najmanje sam pomagao supruzi oko njih. Moja deca znala su sve o Davidovici, Kumanici, Zastupu, pa ne slučajno sin Branko i ćerka Maja upisuju Filozofski fakultet u Beogradu, on grupu za istoriju, a ona istoriju umetnosti, gde su i diplomirali. Mlađu ćerku Daru pitao sam kada je stasala za fakultet „hoćeš li i ti na Filozofski”, a ona kratko odgovorila „tamo sigurno neću”. Upisala je i diplomirala FPN u Beogradu, odsek za žurnalistiku. Danas, pred penzijom, kada imam slobodnog vremena obavezno prošetam sa svojih petoro unučadi, od kojih je troje u Holandiji gde Maja živi, a dvoje u Beogradu gde živi Branko. Očekujući da će se uskoro i najmlađa ćerka udati biće, s Božjom pomoći, i više unuka, a njih nikad nije dosta. Želim u penziji da se posvetim njima, ako već nisam svojoj deci. Unuci Simona, Petar, Danilo, Mara i Milena su moj novi život i novi teren. Zato ćemo supruga i ja od sledeće godine vreme provoditi u Holandiji i Beogradu, podredivši se potrebama svoje dece i njihove dece, jer danas, kao što znamo, sa babom i dedom je sve lakše.

Pušici je veoma važan i kolektiv muzeja, saradnici s kojima je proveo radni vek – sa Sofijom, Ljiljom, Jadrom, Milanom, Milenkom, Enverom, Ivankom i Asimom. Uvek je imao od njih podršku za projekte koje je radio. Posebno je zahvalan koleginici etnologu Ljilji Ljujić.