Poslednji kalioničar „Crvene zastave” otišao u penziju

Lju­bi­ša Ste­va­no­vić Pu­be je To­min drug iz de­tinj­stva, To­mi­sla­va Ni­ko­li­ća, biv­šeg pred­sed­ni­ka Sr­bi­je. Od­ra­sli su za­jed­no u Sta­roj rad­nič­koj ko­lo­ni­ji, na­se­lju od dr­ve­nih, rad­nič­kih ba­ra­ka u či­jim su se dvo­ri­šti­ma igra­li. Pu­be je obi­čan čo­vek, je­dan od pro­le­te­ra ko­ji su ra­di­li i gra­di­li „Za­sta­vu”, ko­ji su ži­vot ve­za­li za naj­ve­ći so­ci­ja­li­stič­ki gi­gant na Bal­ka­nu. On je po­sled­nji ško­lo­va­ni „Za­sta­vin” ka­li­o­ni­čar. U pen­zi­ju je oti­šao ovog fe­bru­a­ra, sa 41 go­di­nom sta­ža. Do­bio je re­še­nje na 32.000 di­na­ra.

– Sma­nji­li mi ma­lo, jed­no tri-če­ti­ri hi­lja­de. Šta da ra­dim, ta­ko je, valj­da, svi­ma.

Pu­be se za­po­slio 1974, u dva­de­se­toj go­di­ni, od­mah po­što je za­vr­šio tri raz­re­da Voj­no­in­du­strij­ske ško­le.

– Sa­mo je još je­dan đak bio ka­li­o­ni­čar. On­da ni­si mo­gao da bi­raš za­ni­ma­nje, to se od­re­đi­va­lo po po­tre­ba­ma fa­bri­ke. Uči­li smo do­sta, mo­ra­li smo da zna­mo teh­no­lo­gi­ju ob­ra­de me­ta­le, sve ru­de gvo­žđa. Ko to ni­je znao, ni­je imao šta da­lje da tra­ži. Ima­li smo i me­ha­ni­ku i ma­šin­ske ele­men­te. Bo­lji đa­ci mo­gli su da upi­šu i če­tvr­ti raz­red, a ne­ki su oti­šli i na fa­kul­tet, po­sta­li in­že­nje­ri. Ima­li smo i prak­su. To obra­zo­va­nje kao ni­je bi­lo do­bro, sad iz­mi­šlja­ju ne­ku du­al­nu na­sta­vu.

Ra­dio je, pr­vo, u po­go­nu „Me­ha­nič­ke ob­ra­de” fa­bri­ke auto­mo­bi­la, po­tom krat­ko u fa­bri­ci la­na­ca „Fi­lip Klja­jić”, a u „Za­sta­va alat­ni­cu” je pre­šao 1983. I tu ostao 35 go­di­na.

– Kad sam do­šao, bi­lo je vi­še od 70 ka­li­o­ni­ča­ra, sad ka­da sam od­la­zio u pen­zi­ju, ni­je osta­lo njih pet­na­e­stak, sa sve uprav­ni­kom, teh­no­lo­gom. Šta kad ne­ko ode na bo­lo­va­nje? Pro­me­ni­la se vre­me­na, „Alat­ni­cu” su pre pet­na­e­stak go­di­na ku­pi­li Slo­ven­ci, „Uni­or kom­po­nents”, na­ba­vi­li no­ve ma­ši­ne. Kom­pju­ter­ska va­ku­um peć mo­že sve da ra­di, ne sa­mo da ka­li. Ni­je tre­ba­lo vi­še rad­ni­ka.

Sta­ra vre­me­na su, ka­že Pu­be, bi­la le­pa.

– Za ka­li­o­ni­ča­re je bi­lo po­sla. Ra­di­li smo i uslu­žno, za dru­ge fa­bri­ke u Ju­go­sla­vi­ji, ne sa­mo za „Za­sta­vu”. Mo­žda je ne­gde u dru­gim „Za­sta­vi­nim” po­go­ni­ma bi­lo ono „ra­dio, ne ra­dio, svi­ra ti ra­dio”. U „Alat­ni­ci” ni­je bi­lo ta­ko. Ali, ži­ve­lo se le­po, pla­te su bi­le do­bre, tro­ši­lo se u ka­fa­na­ma, pre­ko sin­di­ka­ta se išlo na mo­re. Išli smo na Ohrid, pa Pu­či­šće na Bra­ču, ta­mo su bi­la „Za­sta­vi­na” od­ma­ra­li­šta. U Trst smo išli sa­mi. Po­li­ti­ka nas ni­je in­te­re­so­va­la, a za Pr­vi maj bi­lo je ko za sla­vu.

Ipak, ni­je sve bi­lo ide­al­no.

– Sad kri­ti­ku­ju To­mu što ni­je za­vr­šio fa­kul­tet. Ni­je mo­gao, ni­je imao. Ot­kad je do­ži­veo po­ro­dič­nu tra­ge­di­ju, kad su mu po­gi­nu­li maj­ka i brat, sam se iz­dr­ža­vao. Bio je pa­me­tan, stal­no je či­tao, ba­vio se spor­tom, a sto­put je po­šte­ni­ji od ovih što ga na­pa­da­ju.

Po­sao ka­li­o­ni­ča­ra je, ka­že, te­žak. Is­pa­re­nja su ve­li­ka, tem­pe­ra­tu­re u pe­ći­ma vi­so­ke, od 850 do 1.200 ste­pe­ni. Vru­će je i u sa­mom po­go­nu, a zi­mi na­po­lju hlad­no da se smr­zneš.

– Ža­le mi se ne­ki po­li­caj­ci, ka­žu te­žak im po­sao. Ja znam da je je­dan ka­li­o­ni­čar pre­šao u po­li­ci­ju, a ne znam ni­jed­nog po­li­caj­ca ko­ji je do­šao me­đu ka­li­o­ni­ča­re. Ako ho­ćeš da pre­ži­viš ka­li­o­ni­cu, mo­raš da se ču­vaš. Bi­lo je po­vre­da, naj­vi­še ope­ko­ti­na. Uzmeš oso­vi­nu od ka­mi­o­na, ona te­ška pet­na­est ki­la, a ti je sam kle­šti­ma no­siš i pre­me­štaš. Ima­li smo jed­nom go­di­šnje si­ste­mat­ske pre­gle­de, a zbog ote­ža­nih uslo­va ra­da do­bi­ja­li smo po­la li­tra mle­ka, kao do­dat­ni obrok. Oti­šao sam kod dok­tor­ke, bi­li mi lo­ši ne­ki al­kal­ni fos­fa­ti, a ona mi ka­že ka­ko je utvr­đe­no da je ki­se­la vo­da bo­lja od mle­ka za moj po­sao. Pa, je l’ po­ro­di­lja­ma iz gru­di te­če ki­se­la vo­da? pi­tam je ja.

„Alat­ni­ca” je ra­di­la i de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, do­du­še ma­nje, ali ni­je sta­ja­la ni za vre­me bom­bar­do­va­nja.

– Ra­di­lo se ma­nje, vi­de­lo se da dr­ža­va pro­pa­da, ali pro­iz­vod­nja ni­je bi­la uga­še­na. A 1999. smo pre­me­sti­li ma­ši­ne i pe­ći na Ma­šin­ski fa­kul­tet. Zvo­ni uz­bu­na, ali mi ne pre­ki­da­mo po­sao. Go­vo­ri­li su da ra­di­mo za voj­sku. Šta ti znaš za ko­ga ra­diš, do­bi­ješ deo ko­ji tre­ba da se ka­li, ot­kud znaš če­mu to slu­ži.

Kra­gu­je­vač­ka „Alat­ni­ca” je pro­iz­vo­di­la de­lo­ve za auto­mo­bi­le, ka­mi­o­ne, sve vr­ste ma­ši­na. U „Za­sta­vi­nom” po­go­nu ka­li­li su se zup­ča­ni­ci, me­nja­či, pro­vla­ka­či, de­lo­vi li­vač­kih, bra­var­skih, ko­vač­kih ala­ta. Fa­bri­ka je, ka­že Pu­be, op­sta­la za­hva­lju­ju­ći di­rek­to­ru Lju­bin­ku Mi­ja­i­lo­vi­ću, ko­ji i sad vo­di fir­mu.

– Strog, ali po­šten. Ne­ma me­sta za fo­li­ran­te. Ta­kve je i ot­pu­štao, ali je svi­ma re­kao da ne mo­ra­ju da bri­nu ako im za­tre­ba po­moć. Ako tre­ba i 50.000 evra, kad se ne­ki rad­nik ili ne­ko iz po­ro­di­ce, ne daj bo­že, te­ško raz­bo­li. Ni­je hteo da do­zvo­li da ide­mo po ku­ća­ma ili da pre­ko te­le­vi­zi­je sku­plja­mo no­vac. Vo­dio nas je na Zla­ti­bor, u Ku­stu­ri­čin Ka­men­grad, u Bu­dim­pe­štu, Beč, tri da­na, Trst, Ve­ne­ci­ja, Ve­ro­na, sve je bi­lo pla­će­no.

Kad se vra­tio iz voj­ske, 1976, Pu­be je ku­pio „fi­ću”. Tad je imao i mo­ped „to­mos ”. Vo­zio je i „ke­ca”, i „osmi­cu”, i „tri­sta­ća”, a u pen­zi­ju je oti­šao sa „pan­dom”. Ško­lu­je de­cu i bri­ne se o nji­ma, dok če­ka da mu se su­pru­ga Ve­ra vra­ti iz pe­čal­be. Oti­šla je za Slo­vač­ku, ta­mo ra­di za 300 evra me­seč­no. Šte­di i ša­lje pa­re ku­ći.

– Ma, tre­ba da se vra­ti. A, ja... Ja ne znam šta bih bio da sve poč­nem is­po­čet­ka. Ve­ro­vat­no opet ka­li­o­ni­čar. To sam ceo ži­vot ra­dio, ne znam šta dru­go.