Последњи калионичар „Црвене заставе” отишао у пензију

Љу­би­ша Сте­ва­но­вић Пу­бе је То­мин друг из де­тињ­ства, То­ми­сла­ва Ни­ко­ли­ћа, бив­шег пред­сед­ни­ка Ср­би­је. Од­ра­сли су за­јед­но у Ста­рој рад­нич­кој ко­ло­ни­ји, на­се­љу од др­ве­них, рад­нич­ких ба­ра­ка у чи­јим су се дво­ри­шти­ма игра­ли. Пу­бе је оби­чан чо­век, је­дан од про­ле­те­ра ко­ји су ра­ди­ли и гра­ди­ли „За­ста­ву”, ко­ји су жи­вот ве­за­ли за нај­ве­ћи со­ци­ја­ли­стич­ки ги­гант на Бал­ка­ну. Он је по­след­њи шко­ло­ва­ни „За­ста­вин” ка­ли­о­ни­чар. У пен­зи­ју је оти­шао овог фе­бру­а­ра, са 41 го­ди­ном ста­жа. До­био је ре­ше­ње на 32.000 ди­на­ра.

– Сма­њи­ли ми ма­ло, јед­но три-че­ти­ри хи­ља­де. Шта да ра­дим, та­ко је, ваљ­да, сви­ма.

Пу­бе се за­по­слио 1974, у два­де­се­тој го­ди­ни, од­мах по­што је за­вр­шио три раз­ре­да Вој­но­ин­ду­стриј­ске шко­ле.

– Са­мо је још је­дан ђак био ка­ли­о­ни­чар. Он­да ни­си мо­гао да би­раш за­ни­ма­ње, то се од­ре­ђи­ва­ло по по­тре­ба­ма фа­бри­ке. Учи­ли смо до­ста, мо­ра­ли смо да зна­мо тех­но­ло­ги­ју об­ра­де ме­та­ле, све ру­де гво­жђа. Ко то ни­је знао, ни­је имао шта да­ље да тра­жи. Има­ли смо и ме­ха­ни­ку и ма­шин­ске еле­мен­те. Бо­љи ђа­ци мо­гли су да упи­шу и че­твр­ти раз­ред, а не­ки су оти­шли и на фа­кул­тет, по­ста­ли ин­же­ње­ри. Има­ли смо и прак­су. То обра­зо­ва­ње као ни­је би­ло до­бро, сад из­ми­шља­ју не­ку ду­ал­ну на­ста­ву.

Ра­дио је, пр­во, у по­го­ну „Ме­ха­нич­ке об­ра­де” фа­бри­ке ауто­мо­би­ла, по­том крат­ко у фа­бри­ци ла­на­ца „Фи­лип Кља­јић”, а у „За­ста­ва алат­ни­цу” је пре­шао 1983. И ту остао 35 го­ди­на.

– Кад сам до­шао, би­ло је ви­ше од 70 ка­ли­о­ни­ча­ра, сад ка­да сам од­ла­зио у пен­зи­ју, ни­је оста­ло њих пет­на­е­стак, са све управ­ни­ком, тех­но­ло­гом. Шта кад не­ко оде на бо­ло­ва­ње? Про­ме­ни­ла се вре­ме­на, „Алат­ни­цу” су пре пет­на­е­стак го­ди­на ку­пи­ли Сло­вен­ци, „Уни­ор ком­по­нентс”, на­ба­ви­ли но­ве ма­ши­не. Ком­пју­тер­ска ва­ку­ум пећ мо­же све да ра­ди, не са­мо да ка­ли. Ни­је тре­ба­ло ви­ше рад­ни­ка.

Ста­ра вре­ме­на су, ка­же Пу­бе, би­ла ле­па.

– За ка­ли­о­ни­ча­ре је би­ло по­сла. Ра­ди­ли смо и услу­жно, за дру­ге фа­бри­ке у Ју­го­сла­ви­ји, не са­мо за „За­ста­ву”. Мо­жда је не­где у дру­гим „За­ста­ви­ним” по­го­ни­ма би­ло оно „ра­дио, не ра­дио, сви­ра ти ра­дио”. У „Алат­ни­ци” ни­је би­ло та­ко. Али, жи­ве­ло се ле­по, пла­те су би­ле до­бре, тро­ши­ло се у ка­фа­на­ма, пре­ко син­ди­ка­та се ишло на мо­ре. Ишли смо на Охрид, па Пу­чи­шће на Бра­чу, та­мо су би­ла „За­ста­ви­на” од­ма­ра­ли­шта. У Трст смо ишли са­ми. По­ли­ти­ка нас ни­је ин­те­ре­со­ва­ла, а за Пр­ви мај би­ло је ко за сла­ву.

Ипак, ни­је све би­ло иде­ал­но.

– Сад кри­ти­ку­ју То­му што ни­је за­вр­шио фа­кул­тет. Ни­је мо­гао, ни­је имао. От­кад је до­жи­вео по­ро­дич­ну тра­ге­ди­ју, кад су му по­ги­ну­ли мај­ка и брат, сам се из­др­жа­вао. Био је па­ме­тан, стал­но је чи­тао, ба­вио се спор­том, а сто­пут је по­ште­ни­ји од ових што га на­па­да­ју.

По­сао ка­ли­о­ни­ча­ра је, ка­же, те­жак. Ис­па­ре­ња су ве­ли­ка, тем­пе­ра­ту­ре у пе­ћи­ма ви­со­ке, од 850 до 1.200 сте­пе­ни. Вру­ће је и у са­мом по­го­ну, а зи­ми на­по­љу хлад­но да се смр­знеш.

– Жа­ле ми се не­ки по­ли­цај­ци, ка­жу те­жак им по­сао. Ја знам да је је­дан ка­ли­о­ни­чар пре­шао у по­ли­ци­ју, а не знам ни­јед­ног по­ли­цај­ца ко­ји је до­шао ме­ђу ка­ли­о­ни­ча­ре. Ако хо­ћеш да пре­жи­виш ка­ли­о­ни­цу, мо­раш да се чу­ваш. Би­ло је по­вре­да, нај­ви­ше опе­ко­ти­на. Узмеш осо­ви­ну од ка­ми­о­на, она те­шка пет­на­ест ки­ла, а ти је сам кле­шти­ма но­сиш и пре­ме­шташ. Има­ли смо јед­ном го­ди­шње си­сте­мат­ске пре­гле­де, а због оте­жа­них усло­ва ра­да до­би­ја­ли смо по­ла ли­тра мле­ка, као до­дат­ни оброк. Оти­шао сам код док­тор­ке, би­ли ми ло­ши не­ки ал­кал­ни фос­фа­ти, а она ми ка­же ка­ко је утвр­ђе­но да је ки­се­ла во­да бо­ља од мле­ка за мој по­сао. Па, је л’ по­ро­ди­ља­ма из гру­ди те­че ки­се­ла во­да? пи­там је ја.

„Алат­ни­ца” је ра­ди­ла и де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, до­ду­ше ма­ње, али ни­је ста­ја­ла ни за вре­ме бом­бар­до­ва­ња.

– Ра­ди­ло се ма­ње, ви­де­ло се да др­жа­ва про­па­да, али про­из­вод­ња ни­је би­ла уга­ше­на. А 1999. смо пре­ме­сти­ли ма­ши­не и пе­ћи на Ма­шин­ски фа­кул­тет. Зво­ни уз­бу­на, али ми не пре­ки­да­мо по­сао. Го­во­ри­ли су да ра­ди­мо за вој­ску. Шта ти знаш за ко­га ра­диш, до­би­јеш део ко­ји тре­ба да се ка­ли, от­куд знаш че­му то слу­жи.

Кра­гу­је­вач­ка „Алат­ни­ца” је про­из­во­ди­ла де­ло­ве за ауто­мо­би­ле, ка­ми­о­не, све вр­сте ма­ши­на. У „За­ста­ви­ном” по­го­ну ка­ли­ли су се зуп­ча­ни­ци, ме­ња­чи, про­вла­ка­чи, де­ло­ви ли­вач­ких, бра­вар­ских, ко­вач­ких ала­та. Фа­бри­ка је, ка­же Пу­бе, оп­ста­ла за­хва­љу­ју­ћи ди­рек­то­ру Љу­бин­ку Ми­ја­и­ло­ви­ћу, ко­ји и сад во­ди фир­му.

– Строг, али по­штен. Не­ма ме­ста за фо­ли­ран­те. Та­кве је и от­пу­штао, али је сви­ма ре­као да не мо­ра­ју да бри­ну ако им за­тре­ба по­моћ. Ако тре­ба и 50.000 евра, кад се не­ки рад­ник или не­ко из по­ро­ди­це, не дај бо­же, те­шко раз­бо­ли. Ни­је хтео да до­зво­ли да иде­мо по ку­ћа­ма или да пре­ко те­ле­ви­зи­је ску­пља­мо но­вац. Во­дио нас је на Зла­ти­бор, у Ку­сту­ри­чин Ка­мен­град, у Бу­дим­пе­шту, Беч, три да­на, Трст, Ве­не­ци­ја, Ве­ро­на, све је би­ло пла­ће­но.

Кад се вра­тио из вој­ске, 1976, Пу­бе је ку­пио „фи­ћу”. Тад је имао и мо­пед „то­мос ”. Во­зио је и „ке­ца”, и „осми­цу”, и „три­ста­ћа”, а у пен­зи­ју је оти­шао са „пан­дом”. Шко­лу­је де­цу и бри­не се о њи­ма, док че­ка да му се су­пру­га Ве­ра вра­ти из пе­чал­бе. Оти­шла је за Сло­вач­ку, та­мо ра­ди за 300 евра ме­сеч­но. Ште­ди и ша­ље па­ре ку­ћи.

– Ма, тре­ба да се вра­ти. А, ја... Ја не знам шта бих био да све поч­нем ис­по­чет­ка. Ве­ро­ват­но опет ка­ли­о­ни­чар. То сам цео жи­вот ра­дио, не знам шта дру­го.