Dva Kupresa, a Srba malo

Kupres – Dragan Mišković će i ove godine, o Đurđevdanu, iz Banjaluke, krenuti put rodnog Vukovskog na teritoriji Federacije BiH. Tamo gde mu je dedovina ostaće sve do Mitrovdana. A onda će opet put Banjaluke gde ga čekaju supruga i dva sina.

– Izbeglice sa Kupresa su ti k'o hajduci. Odrađuju svoje kad im svevišnji podari lepo vreme. A duže se u Vukovskom, tamo gde su mi koreni, i ne more ostati. Posla i pomoći niotkud. Pokosimo i uberemo ono letine i opet nazad u Banjaluku gde je ipak drukčije i gde se nekako može sastavljati kraj sa krajem – priča Dragan predsednik Udruženja srpskih povratnika u Kupres.

Crtači dejtonskih mapa skrojili su od jednog – dva Kupresa. U federalnom je oko 300, a u Kupresu, na teritoriji Republike Srpske, malo više od pet stotina srpskih povratnika. A pre rata je na Kupreškoj zaravni bilo bar sedam puta više Srba.

– U Čikagu je više kupreških Srba nego li ih je ovde danas u oba dela predratne kupreške opštine. Među zaposlenim srpskim povratnicima u federalni dio Kupresa, samo su dva policajca i osmoro srećnika koji su do radnog mesta došli u nekoj od državnih, odnosno hrvatskih ustanova i institucija – kaže načelnik srpskog Kupresa Momčilo Marić.

Pričati o Srbima kupreške visoravni oduvek je značilo govoriti o stradanju i zlu vremenu u kome su oni vekovima živeli. Od 1489. godine kada se „Srbi Kupresa prvi put pominju u Bosanskom tefteru” pa sve do poslednjeg rata u kome je poginulo i nestalo 208 srpskih boraca i civilnih žrtava rata, u rodnom kraju više nema na hiljade Kuprešana.

Tokom Drugog svetskog rata skončalo je oko 1.430, a tokom kolonizacije i migracija posle toga rata, Kupres je napustilo oko 6.700 Srba. Danas na sreću, nema ni ratova ni bežanija, ali zato, i u federalnom i srpskom delu Kupresa i dalje je za Srbe malo šta dobro.

Prvih poratnih godina Srbi su svoje stanove u Kupresu prodavali po sedam do deset hiljada maraka. Danas, kada je Kupres postao turistička meka i veliki zimski sportski centar cene su desetostruko veće. Samo na padinama Čajuše uz Adrija-ski centar Hrvati su već izgradili više od stotinu, a planiraju da na zemlji koju su kupili od Srba sagrade još oko dve stotine vikendica.

Zanimljiva je i priča o seoskoj školi u Donjem Ravnu. U njoj je učitelj Srbin, četiri učenika su deca bošnjačkih povratnika, dakle Bošnjaci, dok je nastavni program hrvatski.

Pričaju na Kupresu i o tome kako niko u Bosni neće da prihvati 3. april 1992. godine, kada je, po hroničarima ne tako davnih vremena, u ovoj zemlji i počeo rat.

–Tada su naime, regularne jedinice Hrvatske vojske iz Slavonije i Dalmacije, napale srpsko selo Donji Malovan. Od 3. pa do 7. aprila 1992. godine, kada je oslobođen Kupres i neprijatelj doživeo svoj prvi ratni poraz, Tuđmanovi vojnici ubili su ili odveli u logore 274 civila i pripadnika tadašnje teritorijalne odbrane – priseća se Momčilo Marić.

Isto ime, Kupres, imaju dve opštine u jednoj zemlji. Oba načelnika i Srbin Momčilo Marić i Hrvat Ivo Ćurković kažu da im to ne smeta. Kada pošta zaluta, prava adresa se lako pronađe. Ako je ispisana ćirilicom onda ide u Blagaj, sedište srpskog Kupresa, a piše li latinicom, završava u federalnom Kupresu. Tamo gde je svakim danom sve manje Srba, a sve više Hrvata.