Spasavala gladne i umrla od gladi

Od našeg dopisnika
Pribeljci – Starini Đuri Antiću uskoro će stotinu godina. Bio je prvi regrut iz Pribeljaca, sela na razmeđi Kupresa i Šipova u Bosni i Hercegovini. Kada je odslužio kadrovski rok, zvali su ga da uči za oficira. Ali plug i dedovina bili su mu draži. Vratio se, ostao i veli da se nije pokajao. A i kako bi...

„U ono vreme sejao sam, i to na škrtoj zemlji Pribeljaca pet, a danas celo ni tri metra žita... U selu su, u moje vreme, bila pismena samo dva čoveka koja su čitala pisma i slavu, a danas nema numere iz koje nema fakultetski obrazovanog čoveka... Nekad je u Pribeljcima i celoj, zvali smo Janjskoj kneževini, bio jedan pop, a danas ih je desetak... Pre poslednjeg rata u Pribeljcima je bilo sto pedesetoro, a danas samo šestoro osnovaca. Pa ti sad vidi odakle smo krenuli i gde smo stigli”, zametnu Đuro priču.

I Pribeljci, baš kao i bezbroj drugih, danas su selo staraca. Rodbina i prijatelji dođu izdaleka, ali tek o slavama i za letnjih odmora. Seljanima to teško pada, ali se ne daju. Nadaju se asfaltu koji su im vlasti obećale. I nekim programima iz oblasti turizma koji se dovode u vezu sa velikim prašumskim rezervatom Janja. Nadaju se u Pribeljcima i fabrici vode koja bi trebalo da se gradi uz Kuprešku reku. Analize su pokazale da od vode sa ovog izvorišta nadaleko nema bolje.

A uz tu Kuprešku reku, nedaleko, uz prelepo uređeno i čamovinom okruženo izletište, nalazi se spomenik seljanki Rosi Šebez. Donedavno je bio zarastao u šiblje i korov. Milenko Milovac ga je očistio. Danas se o njemu brine darivajući namerniku priču o nesrećnoj ženi.

„Za onog rata sakupljala je siročad sa janjske i kupreške visoravni i dovodila ih u dolinu Kupreške reke, na kojoj je tada bilo četrnaest mlinova. Stotinak ih je godinu dana čuvala i hranila. I spasavala od sigurne smrti. A onda je neko obavestio ustaše o Rosinom dobročinstvu.

Nesrećna žena pobegla je u šumu. Skrivala se mesecima... Pronašli su je mrtvu... Umrla je od gladi. Strašne li sudbine, druge spasavati od gladi i opet od gladi umreti. Opštinari su se setili Rose i podigli joj spomenik još davne pedeset i druge godine. Retko kada je ko dolazio da položi cveće na grob kupreške heroine”, priča sa setom Milenko Milovac.