Спасавала гладне и умрла од глади

Од нашег дописника
Прибељци – Старини Ђури Антићу ускоро ће стотину година. Био је први регрут из Прибељаца, села на размеђи Купреса и Шипова у Босни и Херцеговини. Када је одслужио кадровски рок, звали су га да учи за официра. Али плуг и дедовина били су му дражи. Вратио се, остао и вели да се није покајао. А и како би...

„У оно време сејао сам, и то на шкртој земљи Прибељаца пет, а данас цело ни три метра жита... У селу су, у моје време, била писмена само два човека која су читала писма и славу, а данас нема нумере из које нема факултетски образованог човека... Некад је у Прибељцима и целој, звали смо Јањској кнежевини, био један поп, а данас их је десетак... Пре последњег рата у Прибељцима је било сто педесеторо, а данас само шесторо основаца. Па ти сад види одакле смо кренули и где смо стигли”, заметну Ђуро причу.

И Прибељци, баш као и безброј других, данас су село стараца. Родбина и пријатељи дођу издалека, али тек о славама и за летњих одмора. Сељанима то тешко пада, али се не дају. Надају се асфалту који су им власти обећале. И неким програмима из области туризма који се доводе у везу са великим прашумским резерватом Јања. Надају се у Прибељцима и фабрици воде која би требало да се гради уз Купрешку реку. Анализе су показале да од воде са овог изворишта надалеко нема боље.

А уз ту Купрешку реку, недалеко, уз прелепо уређено и чамовином окружено излетиште, налази се споменик сељанки Роси Шебез. Донедавно је био зарастао у шибље и коров. Миленко Миловац га је очистио. Данас се о њему брине даривајући намернику причу о несрећној жени.

„За оног рата сакупљала је сирочад са јањске и купрешке висоравни и доводила их у долину Купрешке реке, на којој је тада било четрнаест млинова. Стотинак их је годину дана чувала и хранила. И спасавала од сигурне смрти. А онда је неко обавестио усташе о Росином доброчинству.

Несрећна жена побегла је у шуму. Скривала се месецима... Пронашли су је мртву... Умрла је од глади. Страшне ли судбине, друге спасавати од глади и опет од глади умрети. Општинари су се сетили Росе и подигли јој споменик још давне педесет и друге године. Ретко када је ко долазио да положи цвеће на гроб купрешке хероине”, прича са сетом Миленко Миловац.